× Latinica
Ћирилица
Рајко Петров Ного





Биографија

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО (13. 5. 1945 ‒ 28. 11. 2022)

Биографија

Рајко Петров Ного се родио 13. маја 1945. на Боријама код Калиновика (БиХ). Рано је остао без родитеља, тако да је заједно са братом послат у требињско сиротиште, а затим у интернат у Невесињу. Завршио је Учитељску школу, па Филозофски факултет у Сарајеву, одсек за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Исте године, 1968, оженио се Љиљаном Радановић и уписао постдипломске студије у Београду.

Магистрирао је 1977. на поезији Скендера Куленовића. Пре одласка из Сарајева (1980), радио је као уредник Издавачког предузећа „Веселин Маслеша“. Седамнаест година био је уредник у „БИГЗ“-у (1982-1999).

Прве песме објављује у студентским листовима Наши дани (1964) и Индекс (1965), док му дебитантска збирка Зимомора (1967) доноси „Бранкову награду“ и неподељену подршку критике. Добитник је великог броја награда, међу којима се издвајају Бранкова, Змајева, Виталов „Златни сунцокрет”, Жичка хрисовуља, „Меша Селимовић“, „Бранко Миљковић“, „Десанка Максимовић“, Награда Вукове задужбине и Велика награда Ивa Андрића.

Објавио је збирке есеја Јеси ли жив, На Вуковој стази, Сузе и соколари, саставио неколико антологија српских јуначких песама, написао мемоаре Запиши то, Рајко и Запиши и напиши, приредио поезију и путописну прозу Јована Дучића.

Од 1982. године живео је у Београду. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, дописни члан САНУ, члан Удружења књижевника Србије и професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, где је предавао књижевну критику и поезију.

Преминуо је 28. новембра 2022. у Београду.

Дисово пролеће

Завршна свечаност Дисовог пролеће, чији је лауреат Рајко Петров Ного раније тога дана положио венац крај бисте Владислава Петковића Диса, одржана је 26. јуна 2020. године. Пратећу изложбу и каталог Молитва за Недремано Око осмислила је Душица Брковић, а програм Поглед кроз Недремано Око приређен је у Великој сали чачанске Библиотеке.

Председник жирија Јован Делић говорио је о повезаности Дисове са поезијом Рајка Петрова Нога, који из здравствених разлога није био у могућности да остане до краја вечери, тако да је његова беседа накнадно емитована. Одабране стихове казивао је Радослав Рале Миленковић, а у програму су учествовали хор „Слово љубве”  предвођен диригентом Весном Ђуновић, музички састав „Поко рубато” и мајстор фруле Зоран Јевтић.У Библиотеци Књига госта је објављена збирка Вран гавран Дис, а из штампе је изашао и 51. број листа Дисово пролеће.  


ДОК ПАХУЉИЦЕ ЛЕТЕ


Све чешће бива тако у мени нема мене

И празан бунар тела одјекује ми туђе

Ја шапнем своје име а оно у ме блене

Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе

 

У тај брисани простор где ме све чешће лиже

Бео језичак смрти нежно ко своје дете

Само ти буји паји земљици све си ближе

И густој успаванци на изворима лете

 

Само ти спавај синак – и тако све се љуља

На танком зраку свести у снегу задње зиме

Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

 

Прирасти за колевку у уши наспи уља

Пуст ветар заборава избрисаће нам име

Труне крстача века Док пахуљице лете

ДОК ПАХУЉИЦЕ ЛЕТЕ


Све чешће бива тако у мени нема мене

И празан бунар тела одјекује ми туђе

Ја шапнем своје име а оно у ме блене

Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе

 

У тај брисани простор где ме све чешће лиже

Бео језичак смрти нежно ко своје дете

Само ти буји паји земљици све си ближе

И густој успаванци на изворима лете

 

Само ти спавај синак – и тако све се љуља

На танком зраку свести у снегу задње зиме

Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

 

Прирасти за колевку у уши наспи уља

Пуст ветар заборава избрисаће нам име

Труне крстача века Док пахуљице лете

Цитат

Поезија је памтивек и палимпсест. Она нас стално љуља тамо и овамо и зу се колективно и културно памћење провјерава у сопственом искуству. Чежња за припадањем у мене је, као у сваког сирочета, ваљда нешто наглашенија. Барем у поезији можеш бирати своје претке.

Рајко Петров Ного у разговору са Слободаном Зубановићем и Михајлом Пантићем, објављеном у књизи Десет песника – десет разговора, Матица српска, Нови Сад, 1992, стр. 259.

Збирке песама


Наслов Издавач Година
ЗимомораСвјетлост, Сарајево1967
ЗверињакСвјетлост, Сарајево1972
БезакоњеПросвета, Београд1977
Родила ме тетка козаСвјетлост, Сарајево1977
Планина и почело Слово љубве, Београд1978
Лазарева субота: баладаСрпска књижевна задруга, Београд1989
На капијама раја: венац сонета Српска књижевна задруга, Београд1994
ЛирикаБИГЗ, Београд1995
Мало документарних детаљаБИГЗ, Београд1998
Недремано око: триптихСрпска књижевна задруга, Београд2002
Није све пропало: одзиви Филипу ВишњићуЗадужбинско друштво „Први српски устанак”, Орашац2004
Врата спасаГлас српски – Графика, Бања Лука2004
У Виловоме долу: изабране и нове песмеЗавод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, Београд2005
Јечам и калопер: глоса Српска књижевна задруга: Београдска књига, Београд2006
Не тикај у меЗавод за уџбенике, Београд2008
У долу шушти јечам: девет строфа једне повести Књижевна задруга Српског националног вијећа, Подгорица; Orpheus, Нови Сад,2013
Преко пепелаПравославна реч, Нови Сад2015
Сонет и смртСрпска књижевна задруга, Београд2017
Документарни детаљиНовости, Београд2019
Позни стихови„Штампар Макарије”, Београд, Ободско слово, Подгорица; „Херцеговина”, Требиње,2018
Мождани удар: песме и записиПравославна реч, Нови Сад2019
Вран гавран ДисГрадска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак2020
Са постеље боланог Дојчина: поемаПравославна реч, Нови Сад2022

Експонати