Књижевник Божидар Тимотијевић рођен је у Београду 30. октобра 1932. године, као најстарији син Анђе, домаћице, и Александра, општинског деловође. Основношколско образовање и Гимназију завршио је у Раковици. У књижевност улази, објавивши са пријатељима Бранком Јовановићем, Томиславом Мијовићем и Првољубом Пејатовићем као матурант, 1954. године, прву збирку Кавартет, штампану у београдској Омладини. Наредне године, као студент Филолошког факултета, постаје члан Удружења књижевника Србије. Током студија, радио је као новинар у Културној рубрици Вечерњих новости. Као апсолвент на Групи за светску и југословенску књижевност 1958. године, објављује прву самосталну књигу песама Велики спавач у издању Нолита. Две године раније, са Бранком Миљковићем и Жиком Лазићем оснива неосимболистичку групу која ће снажно деловати у српској поезији.
Радни век Божидар Тимотијевић провео је као уредник и новинар бројних редакција. Уређивао је листове и часописе Млада култура (1954-1956), Савременик (1961-1964), Полетарац (стара серија) (1966-1969) и Књижевне новине (70-тих година). Четири године је био уредник у Издавачком предузећу Младо поколење. Расио је као новинар у штампи, а на Радио Београду је 1972. године покренуо чувену акцију Књига солидарности. Као директор Културног центра у Смедереву, основао је манифестацију Смедеревска песничка јесен.
Након Великог спавача, објавио је и књиге Слово љубве (1960), Сребрно брдо (1960), Дан се рађа (1963), Вечерње (1966), Аждајкиње (1970), Василиск (1974), Чарна птица (1977), Безданица (1977), Кука и мотика (1984), Велики спавач (2. издање, 1986), Минуше птице светом (1986), Нож и рана (1996), Песме : 1957-1997 (1998). Тимотијевићево дело посвећено најмлађим читаоцима је веома обимно и жанровски разуђено. Значајан допринос, овај аутор је дао у писању уџбеничке литературе, па су његове букваре и читанке које користиле бројне генерације ученика.
Поезија Божидара Тимотијевића превођена је на многе језике, међу којима су: албански, белоруски, бугарски, грузијски, енглески, италијански, литвански, мађарски, македонски, немачки, норвешки, пољски, португалски, румунски, русински, руски, словачки, словеначки, турски, француски, холандски, чешки и шпански језик.
И сам се бавио преводилаштвом: са енглеског је преводио Т. С. Елиота, са словеначког Прешернов Сонетни венац, а са руског језика бајку Коњић Грбоњић П. П. Јашова.
Учествовао је на бројним књижевним манифестацијама широм Европе. Добитник је Прве награде за песму Из гнезда душе на средњошколском литерарном конкурсу, Прве награде листа Млада култура за песму Велики медвед 1954. године, а припала му је прва награда на Међународном конкурсу Tutti gli uomini за поезију у Италији. За збирку Аждајкиње добио је Нолитову награду, а за збирку Минуше птице светом 1986. године уручена му је Змајева награда. Године 1997. добија Плакету Српског краљевског Књижевног Клуба Карађорђевић, признање за дугогодишњу сарадњу са Коларчевом задужбином и Плакету са Дисовим ликом за укупно песничко дело.
Божидар Тимотијевић је преминуо 6. маја 2000. године и по властитој жељи сахрањен је на планини Тари.
