× Latinica
Ћирилица
Момчило Настасијевић






Биографија

Преци Момчила Настасијевића били су пореклом из Призрена. Одатле се његов прадеда Лазар, звани Лака, кујунџија и познати узгајивач ораха, почетком 19. века преселио најпре у Елбасан, а потом у Подградец на обали Охридског језера. За време Првог српског устанка, овај предузимљиви и умешни човек, преко Хетерије се повезао са Карађорђем. На тај начин се прикључио устаничкој војсци у којој је погинуо при заузимању Београда. Његов брат Никола је био надалеко чувени певач. Очаран његовим гласом, битољски паша му дарује пушку украшену седефом што изазива завист арбанаских певача који га из заседе лишавају живота.

И деда будућег књижевника, Таса Лазаревић,био је надалеко чувен, али по градитељском умећу и резбаријама. Рањен је у борбама за аутономију српске Војводине и од последица рањавања преминуо је у селу Чумићу недалеко од Крагујевца. Његова супруга Михаила из чувене породице охридских грађевинара Ђорђевића, тада прелази у Србију и са децом, међу којима је био и четворогодишњи Никола, настањује се код свог брата Настаса. Виспрен и умешан дечак учи занат од ујака који је подигао велики број изузетних здања и стекао углед као мајстор кога је за извођење грађевинских радова  ангажовао и кнез Милош.    

Никола Настасијевић се венчао са мудром, образованом и лепом Милицом из породице познатих краљевачких трговаца Јовановића. У том браку, 23. септембра 1894. године, родио се син Момчило који ће постати књижевник. Књижевни критичар Велибор Глигорић је у имену којим је дечак крштен препознао својеврсну симболику: Момчило је носио већ у имену и презимену најмаркантније белеге, у имену корен из народне поезије, а у презимену лозу оних резбара и неимара који чуваху легатски старовременски Југ у својој породичној традицији.

Будући песник се школовао у Основној школи у Горњем Милановцу, а потом је уписао Гимназију у Чачку. Током свих шест разреда, био је одличан ученик. У исто време, музички и књижевно се образовао, показивао вишеструке дарове и истицао се у раду Литерарне дружине „Рајић”. Због болести, једно време је становао у Прељини, одакле је пешице путовао до школе, а неретко је знао да препешачи и читав пут од Чачка до родне куће у Горњем Милановцу. Седми разред уписује у Крагујевцу почеткомсептембра 1911. године, али школовање исте године наставља у Првој мушкој гимназији у Београду, где матурира са одличним успехом. У то време се дружи са Костом Миличевићем и Гаврилом Принципом, који су, уз бројне друге пријатеље, чести гости породице Настасијевић. Љубав према филологији и књижевности надвладава остала широка интересовања младог Настасијевића и он уписује Групу за француски језик и књижевност на Филозофском факултету.

          Почетак Првог светског рата затиче песника у родној кући. Због недовољне развијености на регрутацији, почетком 1915. године, проглашен је привремено неспособним за војску. Младић, који је већ увелико посвећен књижевности и музици, пријављује се као добровољац и обавља различите дужности у горњомилановачкој Војној станици. Заједно са војском, повлачи се до Косовске Митровице. Одатле се, због пресечене одступнице, с тешком муком, враћа ка северу. Изгладнелог и исцрпљеног, у Краљеву га хапси окупаторска војска, али младић успева да побегне из болнице и неопажено се врати у родни Милановац. Ратну 1916. проводи у кућном затвору преводећи са француског Ла Бријерове Карактере, а власти га држе под сталном присмотром. Тада настаје циклус песама „Сонети њој”. Одмах по повлачењу непријатељске војске, са групом грађана формира месну команду која води рачуна о реду и миру у Горњем Милановцу до успостављања српске власти.

          Са млађим братом Светомиром у фебруару 1919. године пешице креће за престоницу, где наставља започете студије. После дипломирања, дослужио је војни рок у Крагујевцу и постао привремени предметни наставник београдске Прве мушке гимназије. На чувеним матинеима у београдском дому породице Настасијевић у којој су стасали сликар Живорад, музичар Светомир, писац историјских романа Славомир, као и три изузетно образоване  сестре (Наталија, Даринка и Славка) окупља се београдска интелектуална елита. Момчило виртуозно свира флауту и виолончело, а окупљени пријатељи, међу којима су били Станислав Винавер, Раде Драинац, Милош Црњански, Душан Матић, Павле Стефановић и бројни други интелектуалци, сведоци су настанка Настасијевићеве поезије, збирки приповедака Из тамног вилајета и Хроника моје вароши, као и драмских дела Међулушко благо, Недозвани, Господар Младенова кћер и др.

          Током 1922. године Момчило Настасијевић објављује прве радове у часописима и листовима, а лето наредне године као стипендиста проводи у Паризу. По повратку, 1924. године, полаже професорски испит на тему „О реченици и њеним главним елементима у српском језику”, да би октобра исте године био премештен у Четврту мушку гимназију, где су му колеге биле књижевници Милош Црњански и Душан Матић. На овом радном месту, Настасијевић остаје све до преране смрти.

          Наредне Момчилове године обележила су одбијања Београдске опере и Народног позоришта у Београду да на репертоар ставе музичку драму Међулушко благо (за коју је музику писао Светомир Настасијевић) и драмски текст Недозвани, који ће премијерно бити изведен 1931. године у београдском Академском позоришту. Знатно боље је оцењена Настасијевићева проза: на књижевном конкурсу Удружења „Цвијета Зузорић”, приповетка „Запис о даровима моје рођаке Марије” добија награду 1927. године, а наредне године је исто дело, као 25. свеска уврштено у едицију „1000 најљепших новела” у Загребу.

          У издању Књижаре С. Б. Цвијановића 1927. године излази збирка прича Из тамног вилајета, а након ње, Настасијевић као ауторска издања објављује драму Међулушко благо  1929. године, а збирку песама Пет лирских кругова три године касније.У међувремену, Српска књижевна задруга одбија да објави његову другу књигу прозе Хроника моје вароши, која је постхумно објављена. Ни његови драмски текстови (Ђурађ Бранковић, Код вечите славине) нису имали бољу судбину, па писац није доживео да их види на професионалној сцени. Једино је драма Господар Младенове кћери у извођењу аматерске позоришне трупе изведена на позорници Коларчеве задужбине.

Намерава да пише роман Пустињак у граду, али га болест и исцрпљеност спречавају да интензивно ради. Након кратког опоравка, средином 1937. године опет пада у постељу. Преминуо је, без тачно постављене дијагнозе, у ноћи 13. фебруара.

ГОСПИ

Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

ГОСПИ

Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Цитат

Стварати, толико је у самом начелу човека да и најмањи стваралачки потез из корена људског бића и суштински значи рађање из духа. Отуда и сумња у смисао стваралаштва поистоветљује се са сумњом у смисао самог живота.

(из есеја Религиозно осмишљење уметности, приредио Новица Петковић, Горњи Милановац: Дечје новине, Београд: Српска књижевна задруга, 1991, стр. 93)

Збирке песама


Наслов Издавач Година
Пет лирских круговаАутор1932