Стеван Тонтић, песник, прозаиста, есејиста, књижевни критичар, антологичар
и преводилац, рођен је 30. децембра 1946. у Грдановцима крај Санског Моста.
Школовао се у Лушци Паланци, санској Гимназији (прва два разреда) и Учитељској
школи у Приједору. Дипломирао је филозофију са социологијом у Сарајеву, активно
учествујући у студентским протестима 1968. године.
Од средине седамдесетих, био је уредник за књижевност издавачке куће Свјетлост
и часописа Живот. Услед ратних
околности, 1993. напушта Сарајево и прелази у Београд, па у Берлин где је
провео готово девет година. Са супругом се 2001. враћа у Сарајево и живи као
самостални уметник, све до 2014. године када се селе у Нови Сад.
Песнички се огласио као средњошколац, у рубрици Нова имена листа Телеграм из Загреба. Прву збирку Наука о души и друге веселе приче објавио је 1970, да би наредне
године за њу добио Савезну награду листа Младост.
Бранкова награда му је додељена за есеј „Трагично у поезији Бранка Миљковића”. Поред
песничких књига које су преведене на немачки, француски, румунски, чешки,
пољски, бугарски, македонски и друге језике, објавио је књиге есеја По налозима поезије и Језик и неизрециво: пјеснички портрети (2009),
роман Твоје срце, зеко (1998),
путопис Та мјеста (2018) и приредио
неколико антологија поезије.
Учествовао је на песничком фестивалу у Јерусалиму 1995.
године, држао предавања студентима славистике на Универзитету у Инсбруку, током
2000. године провео шест недеља на турнеји европских писаца. Заједно са
Виктором Калинкеом на немачки је превео Лирику
Итаке Милоша Црњанског. Био је члан немачког и српског ПЕН центра, Српског
књижевног друштва, три године је радио у НИН-овом жирију критике за роман године.
Био је дописни члан Collegium Europaeum Jenense.
Добитник
је Шестоаприлске, Шантићеве, Ракићеве, Змајеве, Кочићеве и Андрићеве награде,
признања „Печат вароши сремскокарловачке”, „Кочићевог пера”, Награда ИК
„Свјетлост”, „Милош Н. Ђурић”, „Душан Васиљев”, „Љубомир Ненадовић”, „Мидхат
Бегић”. Награђен је и међународним признањима „Рајнер Кунце”, „Књижевност у
егзилу” и „Хорст Бинек” Баварске академије лепих уметности. У Краљеву је 2019.
одржан научни скуп о његовој поезији, са кога је касније објављен зборник
радова Стеван Тонтић, песник.
Преминуо је у Новом Саду 12. фебруара 2022, непуну годину
након што му је за целокупан песнички опус додељена Дисова награда.
САВРЕМЕНИ
ЛИРИЧАР
Савремени лиричар углавном је ожењен
удат или продат
нема пара – ноћу ипак пије на нечији рачун
понаша се тактички доста добро
војска му у термопилском кланцу заглавила
направи гард или помилује
смеши се из прекоморске удаљености
златан је дечко
У рупи – клечи
описује
понешто оплакује
пошто га извуку и помилују
типови сами себе сахрањују
Ако га преведеш преко свете воде
не љути се
сутрадан – ево га сам
алкохолизира се
Дирнеш ли пољупцем
гаси се
шта да се ради
У лову на вукове
изврши самоубиство
исте вечери је славан
САВРЕМЕНИ
ЛИРИЧАР
Савремени лиричар углавном је ожењен
удат или продат
нема пара – ноћу ипак пије на нечији рачун
понаша се тактички доста добро
војска му у термопилском кланцу заглавила
направи гард или помилује
смеши се из прекоморске удаљености
златан је дечко
У рупи – клечи
описује
понешто оплакује
пошто га извуку и помилују
типови сами себе сахрањују
Ако га преведеш преко свете воде
не љути се
сутрадан – ево га сам
алкохолизира се
Дирнеш ли пољупцем
гаси се
шта да се ради
У лову на вукове
изврши самоубиство
исте вечери је славан
Вјерујем да се сваки пјесник рађа
као пјесник (улази у свијет Књижевности) не само својим евентуалним одушевљењем
извјесним дуелима и вриједностима, већ и властитим незадовољством духовним
амбијентом у којем се затекао, и „вриједностима” које су „на снази” и које
„важе” и преко границе његовог личног укуса. Бити пјесник, не значи само писати
стихове или „правити” овакве или онакве пјесме – бити пјесник, то значи
манифестовати, кроз дјело, путем ријечи, једну врсту духовне слободе, слободе
коју суверено носи и демонстрира пјесничка личност.
Стеван Тонтић, из текста Пјесми
штете и сувишак и мањак стварности, објављеног у Књижевној
речи,
бр. 358, стр. 14.
Наслов | Издавач | Година |
---|---|---|
Наука о души и друге веселе приче | „Веселин Маслеша”, Сарајево | 1970 |
Тајна преписка | Свјетлост, Сарајево | 1976 |
Наше горе вук: (песме) | Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов”, Нови Сад | 1976 |
Хулим и посвећујем: песме | БИГЗ, Београд | 1977 |
Црна је мати недјеља | Нолит, Београд | 1983 |
Праг | Свјетлост, Сарајево | 1986 |
Ринг: (личне замјенице чарке и фантазми) | БИГЗ, Београд | 1987 |
Сарајевски рукопис | Време, Београд | 1993 |
Благослов изгнанства | Глас Српски, Бања Лука | 2001 |
Свето и проклето | Издавачки центар Матице српске, Нови Сад | 2009 |
Анђео ми бану кроз решетке | Културни центар Новог Сада | 2010 |
Свакодневни смак свијета | Трећи Трг; Чигоја штампа, Београд | 2013 |
Христова луда | Архипелаг, Београд | 2017 |
Опсада мога Ја | Архипелаг, Београд | 2021 |
Звук судбине, звук прогонства | Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак | 2021 |
Линк |
---|
Песник говори стихове пред публиком у Берлину |
Беседа на уручењу Жичке хрисовуље у манастиру Жича, 19. август 2018. године |