Биографија

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ (13. 9. 1938)

            Алек Вукадиновић је рођен 13. септембра 1938. у Милованцу код Пећи.. Школовао се у Андријевици, Пећи и Београду, у коме живи од 1959. године. Био је председник секције писаца Удружења књижевника Србије (1982-1984) и уређивао његов часопис Relations.Објавио је близу двадесет песничких збирки, превођених и на енглески језик. Његов неосимболистички стил упоређиван је са поезијом Момчила Настасијевића.

Поред поезије, пише есеје, лирску прозу и чланке о књижевности. За Трећи програм Радио Београда коментарисао је појаве у уметности и култури (1972-1979) и држао курс креативног писања у Дому културе „Студентски град”.

            Члан је српског ПЕН клуба и заступљен у бројним антологијама.

                Добитник је награда: „Милан Ракић” (1982), Плакете са Дисовим ликом (1982), Награде „Бранко Миљковић” (1993), Повеље Београдског универзитета (1993), Награде „Радоје Домановић” (1994), Нолитове награде (1996), Змајеве награде (1996), Награде „Станислав Винавер” (1996), Жичке хрисовуље (2000), награда  „Лаза Костић” (2002), „Кочићева књига” (2003), „Заплањски Орфеј” (2005), „Десанка Максимовић” (2006), „Јефимијин вез ”(2006), Награде за животно дело (2017), Награде града Београда (2018) и Награде „Меша Селимовић” (2019). О његовој поезији објављено је више зборника радова:  Поезија Алека Вукадиновића, у издању Матице српске из Новог Сада који су уредили Иван Негришорац и Славко Горсић 1996. године, Алек Вукадиновић, песник, у издању Народне библиотеке „Радослав Веснић” из Краљева који је уредио Драган Хамовић 2001. године;  Поезија Алека Вукадиновића у издању Задужбине „Десанка Максимовић”, који је уредила Нада Мирков 2007. године; Предачка мелодија Алека Вукадиновића, у издању Института за књижевност и уметност из Београда и Дучићевих вечери поезије из Требиња, који су 2014. године уредили Александар Јовановић и Светлана Шеатовић.


Умро је у Београду 27. новембра 2024. године.

  Дисово пролеће

Алек Вукадиновић, двадесет девети лауреат Дисовог пролећа,  свечано је одликован у Чачку 21. маја 1992. О поезији је исред Дисовог споменика своју беседу изговорио Милосав Тешић, о стваралаштву лауреата говорили су Мирослав Егерић и Никола Милошевић. Стихове су казивали драмски уметници Дејан Чавић и Горица Поповић.

Изложбу и каталог  Алек Вукадиновић приредили су Милица Баковић, Мила Бакић и Зора Петровић. Збирка Бајка кућне слике објављена је едицији Књига госта, а тематски блок посвећен награђеном песнику објављен је у 22. броју листа Дисово пролеће.

ЗИМСКО ЈУТРО, 24. ЈАНУАРА 1987.

 Јутрос пахуље најцрњег снега

Падају с неба, падају с брега

У срце, у мрак, у небо, горе

Јутро је, Боже, а нигде зоре

Одасвуд тамни покрови прете

Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лêта

Ниоткуд Бога, неба, ни света

Отворен бездан звездане злоће:

Цвокоће умрли час цвокоће

Шуме и горе стисле се нêме

Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:

Потоњи гости промичу журно

Некако глуви, некако криви

Ко да су, Боже, тек полуживи

Смрзли од јада, мркли од студи

Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега

Дошло је време зла најгорега

Залазе боје видљивог друма

Залазе куће, залази шума

Уста су глува, речи су нêме

Потоње време, Потоње време...

ЗИМСКО ЈУТРО, 24. ЈАНУАРА 1987.

 Јутрос пахуље најцрњег снега

Падају с неба, падају с брега

У срце, у мрак, у небо, горе

Јутро је, Боже, а нигде зоре

Одасвуд тамни покрови прете

Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лêта

Ниоткуд Бога, неба, ни света

Отворен бездан звездане злоће:

Цвокоће умрли час цвокоће

Шуме и горе стисле се нêме

Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:

Потоњи гости промичу журно

Некако глуви, некако криви

Ко да су, Боже, тек полуживи

Смрзли од јада, мркли од студи

Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега

Дошло је време зла најгорега

Залазе боје видљивог друма

Залазе куће, залази шума

Уста су глува, речи су нêме

Потоње време, Потоње време...

Цитат

По мом осећању, песник је нужно структуиран огњиштем, духом родне земље, целокупном духовном и имагинативном традицијом свога народа, одакле се мора кретати према светским хоризонтима. Он је непрекидни укрштај националног и светског, личног, матерњег и универзалног, и од врсте и специфичности тих узајамних размена, преплитања и претакања, зависиће и сама природа, и степен реализације једног дара.

Алек Вукадиновић у разговору са Александром Јовановићем Песме су праслике бића, објављеном у књизи Порекло песме, „Просвета”, Ниш, 1995, стр. 124.

Збирке песама

Линкови

Експонати