Биографија

БОРИСЛАВ РАДОВИЋ (10. 3. 1935 ‒ 26. 4. 2018)

Борислав Радовић је рођен 10. марта 1935. године у Београду. Основну школу и Гимназију завршио је у родном граду, а потом дипломирао на Групи за општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету. Читав радни век провео је у издавачкој делатности, као уредник у „Младом поколењу”, Народној библиотеци Србије и „Нолиту”, где је био део чувене редакције у којој су радили Васко Попа, Иван В. Лалић, Јован Христић, Александар Ристовић и др.

Стихове почиње да објављује још као гимназијалац. Поезија му је превођена на енглески, италијански, шпански, румунски, чешки, пољски, словачки, македонски, мађарски, турски, албански и друге језике.

Објавио је књиге есеја: Рвање са анђелом и други записи (1996), О песницима и поезији (2001), Неке ствари (2001), Читајући Вергилија (2004), Још о песницима и поезији (2007) и Понешто о песницима и поезији (2016). Са француског је превео Мореказе Сен–Џона Перса, избор  песама Пола Елијара, Париски сплин Шарла Бодлера и Балзаковог Луја Ламбера.

Добитник је бројних књижевних признања: Бранкове награде, Октобарске, „Нолитове” и Змајеве награде,  Награде „Бранко Миљковић”, Награде Жељезаре Сисак, Плакете са Дисовим ликом, „Круне деспота Стефана Лазаревића”,  Награде „Васко Попа”, Награде „Ramonda Serbica”, Беловодске розете, Награде „Милош Н. Ђурић”, Награде „Десанка Максимовић”, Жичке хрисовуља и Награде „Ђорђе Јовановић” за књигу О песницима и поезији. Био је члан Српског књижевног друштва.

Поезији Борислава Радовића посвећена су три научна скупа са којих су публиковани зборници: Поезија Борислава Радовића: зборник радова (Задужбина „Десанка Максимовић”, Београд, 2002, уредник Слободан Ж. Марковић); Борислав Радовић, песник (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2003, уредник Драган Хамовић) и О поезији и поетици Борислава Радовића: зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Библиотека града Београда, Београд, 2017, уредник Драган Хамовић).

Преминуо је 26. априла 2018. године. У јулу 2022. године, његово име је понео огранак Библиотеке града Београда у Умци.

 Дисово пролеће

Песнику Бориславу Радовићу Плакета са Дисовим ликом уручена је на завршној свечаности 22. Дисовог пролећа 17. маја 1985. године у Чачку.

О Радовићевом лирском опусу на сцени Дома културе беседили су Миодраг Перишић и Братислав Милановић, а стихове лауреата и Владислава Петковића Диса казивали су Ђурђија Цветић и Петар Краљ. У Библиотеци Књига госта, бр. 12, објављена је Радовићева збирка Тридесет изабраних песама, као и лист Дисово пролеће, бр. 15.

На приредби одржаној у дворишту Народног музеја, Дисове стихове рецитовали су драмски уметници Ђурђија Цветић и Петар Краљ, а о значају поезије у савременом тренутку говорио је Бошко Руђинчанин, песник из Врњачке Бање.

 

 

ПОСЕБНО МЕСТО

 

Постоји негде неки врт,

мало тешког камена којим шетамо од детињства,

негде и дрво, голо страшило,

мотка са мало прња,

у свакој песми неки свет што нам припасти неће,

за гозбу ветра спремљена кућа и за смрт;

 

постоји, ако то још значи повратак, изван тих ствари

истина непотврдива и крња,

на сваком буњишту, кад ветар сео стрви;

 

у свакој глави

продуваној јутром, лишће што се врти,

 

у сваком сну понешто ћутке просуте крви,

у свакој изговореној речи потков смрти.

 

Постоји тако

негде ипак тај камен-врт,

наслеђе тачних граница под жилавим копривама,

ипак и јарак, раме живице,

геометрија трња,

низ битних поређења и врло сажетих слика,

у мало зидова глас уграђен камен крт;

ипак још, у мрежастим очима духа, негде постоји

та земља растреситија и црња,

а ипак чистија, од сваког сна и крви;

 

њено гребење

на избилом сунцу, граничници шкрти,

 

њене воде слап кад се бистар и стамен мрви,

њен дах сав из светлости исцеђен пламен смрти.

 

 

II

 

Али још си ти дахтање у мраку,

још тврда љуска,

бојиш се, треба да постанеш нешто.

 

Каква ће давна сродства да те приме

под окриље, како описати дан

кад биваш нечије највеће добро,

и ако теби тек сазрева место,

иако ти се тек припрема име?

 

Још почиваш, као да трунеш

под изопаченим Месецом, у бари

где ври сав грабеж гамади и биља,

у бари часова. А жеља ти је

све што никад не умире ни стари.

 

ПОСЕБНО МЕСТО

 

Постоји негде неки врт,

мало тешког камена којим шетамо од детињства,

негде и дрво, голо страшило,

мотка са мало прња,

у свакој песми неки свет што нам припасти неће,

за гозбу ветра спремљена кућа и за смрт;

 

постоји, ако то још значи повратак, изван тих ствари

истина непотврдива и крња,

на сваком буњишту, кад ветар сео стрви;

 

у свакој глави

продуваној јутром, лишће што се врти,

 

у сваком сну понешто ћутке просуте крви,

у свакој изговореној речи потков смрти.

 

Постоји тако

негде ипак тај камен-врт,

наслеђе тачних граница под жилавим копривама,

ипак и јарак, раме живице,

геометрија трња,

низ битних поређења и врло сажетих слика,

у мало зидова глас уграђен камен крт;

ипак још, у мрежастим очима духа, негде постоји

та земља растреситија и црња,

а ипак чистија, од сваког сна и крви;

 

њено гребење

на избилом сунцу, граничници шкрти,

 

њене воде слап кад се бистар и стамен мрви,

њен дах сав из светлости исцеђен пламен смрти.

 

 

II

 

Али још си ти дахтање у мраку,

још тврда љуска,

бојиш се, треба да постанеш нешто.

 

Каква ће давна сродства да те приме

под окриље, како описати дан

кад биваш нечије највеће добро,

и ако теби тек сазрева место,

иако ти се тек припрема име?

 

Још почиваш, као да трунеш

под изопаченим Месецом, у бари

где ври сав грабеж гамади и биља,

у бари часова. А жеља ти је

све што никад не умире ни стари.

 

Цитат

... Валери је изричито тврдио да једно дело не може бити завршено за онога ко га ствара: да оно увек представља само тренутну слику стања у непрекидном току унутарњег преображаја на који ставља тачку само случај или удес што ће рећи замор, пристанак, обавеза на предају рукописа или смрт.

Та мисао је, као и неке друге Валеријеве мисли, страховита по дубини и истинитостИ. То би морао знати свак ко се иоле озбиљније упустио у песничку пустоловину, то свакодневно на сопственој кожи осећају и проверавају они који најбрижљивије раде, они који дотерују по сваку цену усредсређени на најситније појединости, и који знају да се упорним отклањањем онога што се сматра маном обично стиже пре или после и до потпуно новог исказа. Назовимо то рвањем са анђелом, ако се у анђелу подразумева бестелесна снага која се не троши и не обнавља, невидљиви противник који захвате борца не чини само узалудним него и смешним и безразложним за око неупућеног посматрача.

Борислав Радовић, у есеју Рвање с анђелом,

у књизи Рвање с анђелом и други записи,

„Нолит”, Београд, 1996, стр. 26-27.

Збирке песама

Наслов	Издавач	Година
Поетичности	Просвета, Београд	1956
Остале поетичности	Нолит, Београд	1959
Маина	Матица српска, Нови Сад	1964
Братство по несаници	Нолит, Београд	1967
Описи, гесла	Нолит, Београд	1970
Изабране песме	Рад, Београд	1979
Песме 1971-1982	Нолит, Београд	1983
Тридесет изабраних песама	Градска библиотека Чачак	1985
Песме 1971-1991	Нови глас, Бања Лука	1991
Песме	Српска књижевна задруга, Београд	1994
Живот вина и друге песме	Октоих: Подгорица; КЗ „В. Мијушковић”: Никшић; Либертас: Бијело Поље	1999
Песме	Задужбина „Десанка Максимовић”: Народна библиотека Србије: Српска књижевна задруга, Београд	2002
Четрдесет две изабране песме	Рад, Београд	2007
Четрдесет две изабранепесме	Танеси, Београд	2016
Песме и Неке ствари	Чигоја штампа, Београд	2016

Линкови

Линк
Тридесет изабраних песама - Дигитална библиотека Градске библиотеке Чачак
Књижевно стваралаштво Борислава Радовића
Најлепше песме

Експонати