Десимир Благојевић је рођен у Тополи 1905. године.
Школовао се у Крагујевцу и Београду, где је завршио Гимназију и Правни
факултет. Као административни службеник, најпре се запослио у београдској
Железничкој дирекцији, да би затим прешао у Уред осигурања радника. Потом се
бавио послоима новинара. У току Другог светског рата радио је као надничар у
некадашњој државној штампарији, али се касније трајно враћа писању.
Био је уредник културне рубрике часописа Време и Правда, сарадник и члан уредништва Уметности, Књиге другова,
Рефлекса, Чаше воде, Беле ревије. Есеје,
чланке и фељтоне углавном је посвећивао темама из књижевне и ликовне уметности.
Објавио је збирке поезије: Шапутања с мостова (1924),
Карневал анђела (1930), Долазак међ
цврчке (1955), Три кантате (1956), Птице немилице (1958), Време безазлених (1958), Родослов (1961), Сребрни пливач (1969) и
Ишчекивање сјаја и добродошлица (1984). Објављени су и избори из
Благојевићеве поезије Земаљска трпеза
(1967) и Недоходу у походе (1971). У
рукопису је остао Револт једног данашњег
песника.
Припадао је модернистичком кругу неоромантичара,
формираном средином двадесетих година ХХ века, који се као „лево крило” покрета
експресиониста већ у наредној деценији придружује социјалној литератури.
Благојевићеве песме су, између осталог, штампане у Српском књижевном гласнику, Књижевнику (Загреб), Записима (Цетиње) и Прегледу (Сарајево).
Добитник је Награде „Милан Ракић”, „Седмојулске награде” Удружења
књижевника Србије (1967), Змајеве награде (1971) и других признања. Песме су му
уврштене у антологије југословенске поезије и преведене на многе светске
језике. Његовом стваралаштву је посвећен зборник радова Ход према будућима са скупа, одржаног у организацији Народне
библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу 2006. године, која је објавила и
Благојевићеве песме које је приредио Слободан Ракитић под насловом Родослови 2004. године и књигу есеја и
чланака Сни и дни, које је сабрао
Мирко Демић 2022. године. Иста установа, заједно са Центром за очување културне
баштине „Којекуде” из Тополе, 2015. године објавила је књигу разговора
Самоћа песничког чина. које је са песником водио новинар Милош
Јевтић.
У 133. књизи антологијске едиције Десет векова српске књижевности, Бојана Поповић је приредила дела
Тодора Манојловића и Десимира Благојевића.
Умро је 1983. у Београду.
Дисово пролеће
Лауреат 6. Дисовог пролећа, песник Десимир Благојевић, наступио је на
приредби одржаној у сали Дома ЈНА у Чачку 15. маја 1969. године. О његовом
песништву говорио је Павле Зорић, а стихове су интерпретирали Растко Тадић и
Љиљана Крстић, драмски уметници.
Посвећено М.Б.
Времена неће бити
ни злато да сине,
ни за грешника чији
зуби од самог спомена трну;
ни лале да у
склопљене очи анђеле свуку са висине;
ни за убице што
пресвлаче се у ноћ црну;
за новорођенче што
дубље с каменом о врату тоне
у вир где пролећне
се кише давно ућутале,
где на узбуну за
пожар и смрт никако не звоне;
за децу дављенике,
ни за звезде, за лале:
дечја су крила
спржена од светлости ситне, петпарачке,
и од љубави што
измећу се у псовке и јед,
и од зелених година
што преврћу се наопачке
к'о стари капут на
који још капље сунчев мед.
Ни времена да
походимо земље, обиђемо и град нови;
ни за љубавно
расуте, што разлећу се к'о свила,
заносе и болести.
Ни наши снови
више не брује к'о
дечја румена крила.
Спаваш ли што око
тебе време ућутано бди
и бистре сенке биља
губи сред трава?
Ти спавај, сањај,
кад крај нас већ и језеро спи;
ти спавај, сањај,
кад се крај нас већ мути јава.
Куд су ишчезла
времена мутна к'о визири старинских јунака,
те на ливади оста
јагње као на небу облак птица чиста?
Ти спавај, сањај!
Не мари што и ноћ је огњена и јака:
ти спавај сном што
зрак га купа последњи који се блиста.
И склопи очи у сан,
у дробне тајне бисере,
па враћај дисањем:
времена неће бити;
ни венца да се
уплете што се узбере,
ни птица да све се
небо њима окити.
Шта се то некад
збило? а шта сада збива?
Зар ни времена да
крену и захује заставе војски?
Ни да се на родном
валу љуља, а и снива?
Ни душе да се
зарумене, да разбукте својски?
Времена неће бити
ни у пако' да се крене,
ни он да застрепи
од једне једине одбијене душе;
времена неће бити
ни да се изда'не, да се зене,
ни из пролећног
неба појања птица да се обруше.
Ни патње што куну,
ни за тешка, тешка бремена,
да са плећа се
збаце... Сањај к'о звоно тамо-амо, спи!
Спи као дете,
безбрижно што цвиле кућна слемена;
спи као тишина што
у житу сањивом зри.
Свет у круг шета,
од сна до твога лика;
он шета к'о сан ти
што се тихо љуља;
са сном се заједно
успавај; не мари што тамни слика
земље с ројем који
јој леђима мрк бауља.
Спавај дивотом,
спавај временом што га неће бити више;
спавај сном од сна
свога бића, спи својом дивотом;
спавај и сањај
расплакане пролећне кише,
биљке и звезде,
децу и птице што блистају твојим животом.
Времена неће бити,
ни у реци мреже и лова;
ни птица што у твој
селе се сан;
ни дома с ког у ноћ
буљи и звезде плаши сова,
ни звона, ни звона:
дан-дан, дан-дан!
Времена неће бити,
неће бити више,
да спиш и сањаш
тамо-амо; ни лала:
тихо се склони,
лагано избрише
шарена поворка
лудог карневала.
(1939)
Посвећено М.Б.
Времена неће бити
ни злато да сине,
ни за грешника чији
зуби од самог спомена трну;
ни лале да у
склопљене очи анђеле свуку са висине;
ни за убице што
пресвлаче се у ноћ црну;
за новорођенче што
дубље с каменом о врату тоне
у вир где пролећне
се кише давно ућутале,
где на узбуну за
пожар и смрт никако не звоне;
за децу дављенике,
ни за звезде, за лале:
дечја су крила
спржена од светлости ситне, петпарачке,
и од љубави што
измећу се у псовке и јед,
и од зелених година
што преврћу се наопачке
к'о стари капут на
који још капље сунчев мед.
Ни времена да
походимо земље, обиђемо и град нови;
ни за љубавно
расуте, што разлећу се к'о свила,
заносе и болести.
Ни наши снови
више не брује к'о
дечја румена крила.
Спаваш ли што око
тебе време ућутано бди
и бистре сенке биља
губи сред трава?
Ти спавај, сањај,
кад крај нас већ и језеро спи;
ти спавај, сањај,
кад се крај нас већ мути јава.
Куд су ишчезла
времена мутна к'о визири старинских јунака,
те на ливади оста
јагње као на небу облак птица чиста?
Ти спавај, сањај!
Не мари што и ноћ је огњена и јака:
ти спавај сном што
зрак га купа последњи који се блиста.
И склопи очи у сан,
у дробне тајне бисере,
па враћај дисањем:
времена неће бити;
ни венца да се
уплете што се узбере,
ни птица да све се
небо њима окити.
Шта се то некад
збило? а шта сада збива?
Зар ни времена да
крену и захује заставе војски?
Ни да се на родном
валу љуља, а и снива?
Ни душе да се
зарумене, да разбукте својски?
Времена неће бити
ни у пако' да се крене,
ни он да застрепи
од једне једине одбијене душе;
времена неће бити
ни да се изда'не, да се зене,
ни из пролећног
неба појања птица да се обруше.
Ни патње што куну,
ни за тешка, тешка бремена,
да са плећа се
збаце... Сањај к'о звоно тамо-амо, спи!
Спи као дете,
безбрижно што цвиле кућна слемена;
спи као тишина што
у житу сањивом зри.
Свет у круг шета,
од сна до твога лика;
он шета к'о сан ти
што се тихо љуља;
са сном се заједно
успавај; не мари што тамни слика
земље с ројем који
јој леђима мрк бауља.
Спавај дивотом,
спавај временом што га неће бити више;
спавај сном од сна
свога бића, спи својом дивотом;
спавај и сањај
расплакане пролећне кише,
биљке и звезде,
децу и птице што блистају твојим животом.
Времена неће бити,
ни у реци мреже и лова;
ни птица што у твој
селе се сан;
ни дома с ког у ноћ
буљи и звезде плаши сова,
ни звона, ни звона:
дан-дан, дан-дан!
Времена неће бити,
неће бити више,
да спиш и сањаш
тамо-амо; ни лала:
тихо се склони,
лагано избрише
шарена поворка
лудог карневала.
(1939)
Тако бих младом имагинативном песнику упутио неке речи... Буди храбар у страшној самоћи песничког чина! Буди смео као морепловац, одважан као војник, који зна зашта се бори, лукав као Одисеј пред свим замкама! Буди издржљив у борби са језиком, а имај храбрости да станеш очи у очи са самим собом кад ти више нико не може помоћи, јер саиграчи су учинили све своје. Лопта ти је добачена. Нашао си се лицем у лице са вратаром. Сам си пред голом. Не оклевај и пуцај! Знај тога тренутка да ниједан вратар није непобедив!
Десимир Благојевић, у разговору са Милошем Јевтићем,
Самоћа песничког чина, Крагујевац, Топола, 2015, стр. 61.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Шапутања с мостова | В. Ненадић, Београд | 1924 |
| Карневал анђел | Народна мисао, Београд | 1930 |
| Долазак међ цврчке | Југословенско штампарско предузеће | 1955 |
| Три кантате | Нолит, Београд | 1956 |
| Птице немилице | Просвета, Београд | 1958 |
| Време безазлених | Нолит, Београд | 1958 |
| Родослов: вечерња песма о давној земљи мојој | Просвета, Београд | 1961 |
| Земаљска трпеза: избор | Просвета, Београд | 1967 |
| Сребрни пливач: (angelarium) | Слобода, Београд | 1969 |
| Недоходу у походе: Песме и кантате (избор) | Српска књижевна задруга, Београд | 1970 |
| Ишчекивање сјаја и добродошлица | Београдски издавачко-графички завод | 1984 |
