Биографија

ЂОРЂО СЛАДОЈЕ (3. 5. 1954)

Ђорђо Сладоје је рођен 3. маја 1954. у горњохерцеговачком селу Клињи код Улога. Био је ђак пешак који Гимназију завршава у Сечњу, а потом дипломира социологију на сарајевском Факултету политичких наука.

Након што је неко време био запослен у Фабрици аутомобила Сарајево, у Националној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине све до почетка рата (1992) обавља функцију референта за издавачку делатност. Са породицом се затим сели у Врбас, где је радио као секретар Фестивала поезије младих (1993-2007), покренуо и у почетку уређивао  часопис Траг (2005).

Још као средњошколац (1972) објављује прву песму у омладинском часопису Венац из Горњег Милановца. На Мартовским сусретима војвођанских средњошколаца у Кикинди 1973. освојио је прву награду, као и две године касније на Фестивалу југословенске поезије младих у Врбасу. До сада је написао преко двадесет збирки поезије и објавио више књига изабраних песама.

Добитник је награде листа „Младост“, Змајеве награде, Награде „Бранко Ћопић“, Града писаца – Херцег Новог, Кочићевог пера, Кондира Косовке девојке, Награде „Ристо Ратковић“, БИГЗ-ове награде, Шантићеве награде, као и признања: Пјесник – свједок времена, Круна Деспота Стефана Лазаревића, „Лаза Костић“, „Скендер Куленовић“, „Марко Миљанов“, „Душко Трифуновић“, Змај Огњени Вук, Заплањски Орфеј, Петровдански вијенац, Печат вароши сремскокарловачке... Симпозијум критике о поезији Ђорђа Сладоја одржан је у склопу књижевне манифестације „Пјесничка ријеч на извору Пиве“, 2016. године.

За целокупно песничко стваралаштво, награђен је Октобарском наградом Врбаса, Жичком хрисовуљом (тим поводом је Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева организовала научни скуп о његовој поезији), Великом базјашком повељом, Дучићевом наградом, наградама „Јелена Балшић“ и „Одзиви Филипу Вишњићу“. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Друштва књижевника Војводине.

Од 2007. живи и ради у Новом Саду, као уредник тамошњег Културног центра. Ожењен је песникињом Емсуром Хамзић.

Дисово пролеће

Ђорђу Сладоју је Дисова награда уручена 31. маја 2019. године, на завршној церемонији Дисовог пролећа, која је по први пут одржана у новој згради Градске библиотеке Чачак. Свечаности је претходило лауреатово полагање венца пред бисту Владислава Петковића Диса.

Марија Радуловић је приредила изложбу и каталог под насловом Лирско успење Ђорђа Сладоја. О поезији лауреата говорио је есејиста и књижевни критичар Александар Лаковић. Ђорђу Сладоју је плакету са Дисовим ликом уручио директор манифестације Богдан Трифуновић, након чега је песник одржао беседу, а драмски уметник Братислав Јанковић интерпретирао његове стихове.

Као 44. издање Библиотеке Књига госта штампана је збирка Одлагање одласка.

ПРИНЦИП

Не црном руком но вођен мишљу светом

Ја сам се дуго у сну рвао са том метом

И да сам промашио свеједно било би свету

Ал ја сам обећо сестри и зареко се кмету

Ја сам се Жерајићу заклео тврдом вером

И немам никакве везе с вашом свињском афером

Јесам злотвора гађо ал нисам пуцо у њу –

Смејо се мојој капи руго се моме гуњу

А могао је наћи неко сретније место

И тамо отићи мирно на излет са невестом

Прихватам вашу казну ал не могу да признам

Да је то просто злочин варварство тероризам

И да сам страшни повод и узрок светског бола –

Мене је водила рука што је аждају збола

И сад кад наша драма скончава у водвиљу

Ја бих се судијо опет жртвово истом циљу

ПРИНЦИП

Не црном руком но вођен мишљу светом

Ја сам се дуго у сну рвао са том метом

И да сам промашио свеједно било би свету

Ал ја сам обећо сестри и зареко се кмету

Ја сам се Жерајићу заклео тврдом вером

И немам никакве везе с вашом свињском афером

Јесам злотвора гађо ал нисам пуцо у њу –

Смејо се мојој капи руго се моме гуњу

А могао је наћи неко сретније место

И тамо отићи мирно на излет са невестом

Прихватам вашу казну ал не могу да признам

Да је то просто злочин варварство тероризам

И да сам страшни повод и узрок светског бола –

Мене је водила рука што је аждају збола

И сад кад наша драма скончава у водвиљу

Ја бих се судијо опет жртвово истом циљу

Цитат

Сви у једном тренутку пропјевају, односно пропиште, и сви би да исповиједе свој случај. Они имућнији изнајме већ огрезле у поразу да их опјевају или портретишу, како би и иза њих остао, осим метаболичког и неки дубљи, духовни траг. Неће, разумије се, никад сви ни читати, ни писати поезију. Али без претјеривања нема пјесничке истине.

Ђорђо Сладоје, интервју за Дисово пролеће, број 50, 8-31. мај 2019, стр. 6.

Збирке песама

Линкови

Експонати