Биографија

ДРАГАН КОЛУНЏИЈА (29. 8. 1938 ‒ 19. 7. 2020)

Биографија

Драгомир Драган Колунџија рођен је 29. августа 1938. у засеоку Горње Водичево код Босанског Новог. Потиче из земљорадничке породице, а родитеље је изгубио у Другом светском рату, током Козарачке офанзиве која ће стога постати важна тема његовог будућег стваралаштва. Са четрнаест година долази код ујака у Београд, где похађа Гимназију „Јосиф Панчић” , а завршне разреде полаже у Тринаестој београдској гимназији. Након тога уписује Филолошки факултет и 1965. дипломира на групи за југословенску и светску књижевност. Још током студија почиње да ради као стручни сарадник Катедре за књижевност на Коларчевом универзитету, где се као уредник трибине задржао све до 1974. године. Затим је до 1977. предавао у југословенској школи „Иван Горан Ковачић” у Паризу, али и држао наставу за образовање одраслих у фабрикама „Рено” и „Пежо”.

Прву песму, под насловом Твој глас, објавио му је Младен Ољача 1954. у Омладини, након чега добија велику подршку већ афирмисаних писаца. Први број часописа Дело (1955) штампа Колунџијину поезију заједно са стиховима Васка Попе. Три године касније појавила се дебитантска збирка Затвореник у ружи, за коју Бранко Миљковић пише да је јабука од злата у башти наше најмлађе поезије. Члан Удружења писаца Србије постао је 1969. на писану препоруку Васка Попе и Душана Матића.

Припадао је чувеној генерацији неосимболиста. Песме су му заступљене у више антологија и преведене на многе светске језике. За свој књижевни рад добио је следећа признања: Награду листа Младост (1974), Награду публике на Струшким вечерима поезије (1966), Прву награду Културно-просветне заједнице за песму о Београду (1966), Награду „Октобар” за стихове посвећене жртвама из Крагујевца 1941. (1970), Седмојулску награду (1973), Награду Задужбине „Бранко Ћопић” (1995), Вукову награду за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији (1996), „Књижевни вијенац Козаре” (2011).

Преминуо је у Београду, 19. јула 2020. године. Легат Драгана Колунџије налази се у Удружењу за уметност, културу и међународну сарадњу „Адлигат”  у Београду.

Дисово пролеће

Плакета са Дисовим ликом Драгану Колунџији уручена је 22. маја 1997. године у Великој сали Дома културе Чачак. Стихове лауреата том приликом су говорили Иван Јагодић и Гордана Ђурђевић Димић, а Мирослав Егерић и Божидар Тимотијевић тумачили његово песништво. Приређивач изложбе књига и каталога Затвореник у ружи је Милица Баковић. Колунџијина збирка Затвореник у ружи међу својима објављена је као 25. издање Библиотеке Књига госта, уз редизајниран 27. број часописа Дисово пролеће.

ЗАТВОРЕНИК У РУЖИ

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.

Са откинутог листа вреба те пас.

Поред тебе протиче река лобања.

Мутна пшеница лета у сну ти дише.

Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди.

Да ти бели песак сна из ока извади.

Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.

Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.

Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.

У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.

У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.

Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке

Спава твоје чело, мирују твоје руке.

Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.

Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.

Из твог тела излива се житна ноћ.

(1957)

ЗАТВОРЕНИК У РУЖИ

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.

Са откинутог листа вреба те пас.

Поред тебе протиче река лобања.

Мутна пшеница лета у сну ти дише.

Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди.

Да ти бели песак сна из ока извади.

Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.

Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.

Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.

У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.

У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.

Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке

Спава твоје чело, мирују твоје руке.

Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.

Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.

Из твог тела излива се житна ноћ.

(1957)

Цитат

Нема у поезији до и после, овде и онде. Песник је мала електрана и све зависи од акумулиране енергије у њему, нимало не потцењујући ни годишња доба ни наш контакт са сунцем.

Драган Колунџија, у разговору Живот затворен у поезију: накнадни одговори на питања Стевана  Тонтића, објављеном у листу Дисово пролеће, бр. 27 (22. мј 1997), стр. 7.

Збирке песама

Линкови

Експонати