ИВАН В. ЛАЛИЋ (8. 6. 1931 – 27. 7. 1992)

Биографија

Иван В. Лалић рођен је 8. јуна 1931. године у Београду. Био је син Влајка, новинара, некадашњег припадника Младе Босне, и Љубице, пијанисткиње, кћерке композитора Исидора Бајића. Због мајчине преране смрти, али и проблема које је отац имао са новим властима, породица се сели у Загреб, где млади Лалић наставља школовање и матурира у Првој мушкој гимназији. Прву збирку песама, насловљену Бивши дечак, објављује 1955. године. Исте године дипломира на Правном факултету. Након војног рока који је одслужио у Карловцу, уписује се на Групу за компаративну књижевност загребачког Филозофског факултета, где је одслушао два семестра.

Запошљава се као уредник за књижевност на Радио Загребу и жени Бранком Кашнар, која је завршила студије енглеског језика на Филозофском факултету и Музичку академију у Загребу. Са њом ће добити синове Влајка (1959) и Марка (1968).

На позив Александра Вуча долази у Београд, где обавља функцију секретара Савеза књижевника Југославије. Са Ивом Андрићем путује у Стокхолм на доделу Нобелове награде. Године 1964. постаје уредник Издавачкотг завода „Југославија”, где ће радити до 1975. године.

У четворогодишњем мандату, од 1975. до 1979. године поново обавља дужност секретара Савеза књижевника Југославије, са које одлази на место уредника у Издавачком предузећу „Нолитˮ, где остаје до пензионисања 1993. године.  За збирку Страсна мера, објављену 1984. године, награђен је Наградом „Бранко Миљковићˮ, а кроз четири године за песничко стваралаштво добија и Октобарску награду града Београда. У јубиларном стотом колу Српске књижевне задруге 1992. године објављена је збирка песама Писмо за коју је песник добио низ књижевних признања: Награду „Меша Селимовићˮ, Награду „Станислав Винаверˮ, Награду листа „Борбаˮ, итд.

За дописног члана Српске академије наука изабран је 1994. године. Две године касније, из штампе излази његова последња књига Четири канона, овенчана Наградама „Васко Попаˮ, „Рачанска повељаˮ, „Златни сунцокретˮ. Лалић је преводио са немачког, енглеског, француског и других језика. Међу бројним преводима, издвајају се његови препеви новије француске лирике, модерне америчке поезије, немачке лирике 20. века, опуси или избори из лирике Бодлера, Хелдерлина, Алена Боскеа, Волта Витмена, Франческа Петрарке, Т. С. Елиота, Емили Дикинсон, Чарлса Симића... Уз књиге које је превео, приредио је и бројне изборе поезије песника са ових простора.

         Преминуо је 27. јула 1992. године. Награду „Жичка хрисовуљаˮ у име покојног супруга примила је Бранка Лалић на Преображење исте године.

Дисово пролеће

Ивану В. Лалићу, песнику, преводиоцу и есејисти, Плакета са Дисовим ликом уручена је на 20. Дисовом пролећу 19. маја 1988. године. На програму одржаном у дворишту Народног музеја, Дисове и Лалићеве стихове су казивали драмски уметници Олга Савић и Бранислав Јеринић, а о поезији  је беседио песник Алек Вукадиновић.

На завршној свечаности у Дому културе, о песничком стваралаштву Ивана В. Лалића говорили су Богдан А. Поповић и Радивоје Микић, а Лалићева збирка Византија је објављена као 15. књига у Библиотеци „Књига гостаˮ. Тим поводом, објављен је и 18. број листа Дисово пролеће.