ИЗЕТ САРАЈЛИЋ (16. 3. 1930 ‒ 2.
5. 2002)
Биографија
Босанскохерцеговачки
песник, преводилац и историчар филозофије Изет Кико Сарајлић, рођен је у Добоју
16. марта 1930. године. Детињство је провео у Требињу и Дубровнику, а са
поласком у Другу мушку гимназију преселио се у Сарајево, где проводи скоро
читав будући живот.
Још као
средњошколац је, са Јосипом Лешићем и Иваном Фоглом, основао литерарну секцију
при омладинском Културно-уметничком друштву. Прву збирку, У сусрету, објавио је са деветнаест година. Дипломирао је на
Филозофском факултету, где касније почиње да ради као редовни професор, али се
још за време студија почео бавити новинарством и писањем поезије. Сарађивао је
са издавачким предузећем „Веселин Маслеша”, у коме је обављао дужност главног
уредника.
Као члан Друштва
писаца Босне и Херцеговине, 1962. године је покренуо међународну манифестацију
„Сарајевски дани поезије”, заједно са Ахметом Хромаџићем, Велимиром
Милошевићем, Хусеином Тахмишчићем и Владимиром Черкезом. Исте године оженио се
својом великом инспирацијом Идом Калаш, која је готово пола века била главна тема
многих његових песама. Са њом је добио
кћерку Тамару.
Од 1984. био је
дописни, а од 1995. редовни члан Академије наука и умјетности Босне и
Херцеговине. Припадао је Удружењу интелектуалаца „Круг 99”. Поезија му је
превођена на четрдесет светских језика. Добитник је Двадесетседмојулске награде
(1963), Друге награде Савеза Јеврејских општина Југославије (1971), Плакете
Дисовог пролећа (1982), Змајеве награде (1984), Награде „Бранко Миљковић”
(1987), Награде ЗАВНОБиХ за животно дело (1989), италијанских награда „Mediteranneo” (1997), „Premio Finaleinsieme” (1998) и „Алберто Моравија” (2001), турског „Ергувана”
(1997) и Шестоаприлске награде града Сарајева (2002).
Изет Сарајлић је
преминуо 2. маја 2002. године. Постхумно је проглашен почасним грађанином
Салерна у Италији.
Дисова
награда
Изету Сарајлићу је Плакета са Дисовим ликом додељена 21.
маја 1982. године. У оквиру свечаности, пред Дисовим спомеником, о стваралаштву
књижевника изван престонице говорио је песник Љубиша Ђидић. У свечаној дворани Дома
културе Сарајлићевом песништву је свој говор посветио песник из Сарајева Стеван
Тонтић, а стихове су казивали Растко и Љубивоје Тадић, драмски уметници.
У оквиру библиотеке Књига госта, као девета књига објављена је збирка Неко је звонио, као и цдванаести број листа Дисово пролеће.
МАЛА НОЋНА МУЗИКА
Ивану Фоглу
Сад дворжаковски елегично у парковима концертрира јесен.
Поноћ је и последњи трамвај, празан, последњи обилази круг.
Спавајте сви моји прољећни, спавајте сви моји човечни.
Спавајте.
Лаку вам ноћ.
Спавајте сви моји грбави, спавајте све моје љубави.
Сви моји Љермонтови тихи као балада заспите.
Док још један дан нам нежности одлази под гиљотину прошлости
спавајте.
Лаку вам ноћ.
Сад умирућа бунца туберкулозна ботаника јесени
и последњи трамвај, празан, последњи обилази круг.
Спавајте сви моји уморни, спавајте сви моји суморни.
Лаку вам
Лаку вам ноћ.
Спавајте сви моји зборани, спавајте сви моји Горани.
Сви моји Љермонтови тихи као балада заспите.
Бескрајна умире јесен и шта ће ту наши сонети?
Спавајте.
Лаку вам ноћ.
(1958)
МАЛА НОЋНА МУЗИКА
Ивану Фоглу
Сад дворжаковски елегично у парковима концертрира јесен.
Поноћ је и последњи трамвај, празан, последњи обилази круг.
Спавајте сви моји прољећни, спавајте сви моји човечни.
Спавајте.
Лаку вам ноћ.
Спавајте сви моји грбави, спавајте све моје љубави.
Сви моји Љермонтови тихи као балада заспите.
Док још један дан нам нежности одлази под гиљотину прошлости
спавајте.
Лаку вам ноћ.
Сад умирућа бунца туберкулозна ботаника јесени
и последњи трамвај, празан, последњи обилази круг.
Спавајте сви моји уморни, спавајте сви моји суморни.
Лаку вам
Лаку вам ноћ.
Спавајте сви моји зборани, спавајте сви моји Горани.
Сви моји Љермонтови тихи као балада заспите.
Бескрајна умире јесен и шта ће ту наши сонети?
Спавајте.
Лаку вам ноћ.
(1958)
Треба да кажем да спадам у ону групу пјесника који не траже своју пјесму. Моје није да је тражим, њено је да потражи свог аутора. Зато не бих могао говорити о ономе о чему се често говори у литератури, о мукама стварања. Ја и моја пјесма смо се доста лако налазили. Ствар је у томе што ја ужасно волим да пишем. Баш пјесме.
Изет Сарајлић у разговору са Милошем Јевтићем,
Поезија као облик живота,
објављеном у Политици,
год. 87, бр. 27465 (24. март
1990), стр. 13.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| У сусрету | Полет, Сарајево | 1949 |
| Сиви викенд | Народна просвјета, Сарајево | 1955 |
| Минуту ћутања | Свјетлост, Сарајево | 1960 |
| Посвета | Просвета, Београд | 1961 |
| Транзит | „Веселин Маслеша“, Сарајево | 1963 |
| Интермецо | Багдала, Крушевац | 1965 |
| Године, године: песме | Нолит, Београд | 1965 |
| Ипак елегија | Просвета, Београд | 1967 |
| Вилсоново шеталиште | Свјетлост, Сарајево | 1969 |
| Стихови за лаку ноћ | Просвета, Београд | 1971 |
| Писма | Свјетлост, Сарајево | 1974 |
| Наставак разговора | Слово љубве, Београд | 1977 |
| Тринаеста књижица поезије | Јединство, Приштина | 1978 |
| Нови стари стихови | Београдски графичко-издавачки завод | 1980 |
| Књига пријатеља | Свјетлост, Сарајево | 1981 |
| Неко је звонио | Градска библиотека Чачак | 1982 |
| Некролог славују | Просвета, Београд | 1987 |
| Славим | Удружење књижевника Црне Горе, Титоград | 1988 |
| Опроштај с европским хуманистичким идеализмом и друге пјесме | Универзитетска ријеч, Никшић | 1989 |
| Сарајевска ратна збирка | Радио Б92, Београд | 1994 |
| Књига опроштаја | Рабиц, Сарајево | 1996 |