ЈОВАН ХРИСТИЋ (26. 8. 1933 – 20. 6. 2002)

Биографија

Јован Христић је рођен 26. августа 1933. године. Потиче из веома угледне београдске породице која је дала чувене интелектуалце и политичке раднике. Након основне школе, похађао је Другу мушку гимназију и 1952. године уписао студије архитектуре. Убрзо се посвећује студијама филозофије на Филозофском факултету, где дипломира 1958. године. У периоду од 1955. до 1958. године био је секретар редакције часописа Књижевност, а 1962/63. уређује лист Данас. Године 1962. постаје секретар Српске књижевне задруге и на том месту остаје три године. Као уредник Нолита радио је пуне три деценије (од 1962. до 1992. године), а својим најзначајнијим уредничким доприносом сматрао је едицију Књижевност и цивилизација која је излазила од 1965. до 1988. године. Од 1967. године предавао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, а као гостујући професор радио и на Универзитету Париз III.

Првим песмама огласио се 1953. године на страницама часописа Књижевност, а већ наредне године објављује збирку Дневник о Улису. Поезија му је превођена на енглески, француски, пољски, бугарски и друге језике. 

Јован Христић био је и врстан есејиста, тумач књижевности, театролог. Објавио је књиге есеја и критика: Поезија и критика поезије (1957), Поезија и филозофија (1964), Облици модерне књижевности (1968), Позориште, позориште (1977), Чехов, драмски писац (1981, 1985), Позориште, позориште II (1982), Студије о драми (1986), Професор математике и други есеји (1988),  Позоришни реферати (Позориште, позориште III) (1992), Есеји (1994), Позоришни реферати (Позориште, позориште IV) (1996), О трагедији: десет есеја (1998), О трагању за позориштем (2002). Аутор је извођених и награђиваних драмских дела која су објављена у књигама Чисте руке; Орест (1962), Орест (1964), Савонарола и његови пријатељи (1965), Четири апокрифа (1970).

За песништво је награђен Наградом „Милан Ракић”, Змајевом наградом, „Плакетом са Дисовим ликом”, а за допринос драмској уметности Стеријином наградом за нарочите заслуге на унапређењу југословенске позоришне уметности и културе, Наградом за теорију драме „Лаза Костић ” и Стеријином наградом за театрологију. Повеља Удружења књижевника Србије за животно дело припала му је 1997. године, а Награда из Фонда Тодора Манојловића за уметнички сензибилитет 2002. године.

Обављао је функцију председника Удружења књижевника Србије, а 2001. године је изабран је за председника Српског ПЕН-а.

Био је у браку са драмском уметницом Татјаном Лукјановом, а потом са Миланом Глишић, која је по занимању била архитекта.

Преминуо је у Сремској Каменици 20. јуна 2002. године. Деценију касније, на кућу у којој је живео у Скерлићевој улици 26 у Београду, постављена је спомен-плоча. Постхумно је објављена Христићева књига прозе Тераса на два мора и друге истините приче (2002), а приређено је више издања његове поезије и есеја. 

Дисово пролеће

Гост 30. Дисовог пролећа био је песник, драмски писац и есејиста Јован Христић, коме је Плакета са Дисовим ликом уручена на свечаности 21. маја 2002. године. Његову лирику на сцени Дома културе говорили су драмски уметници Олга Савић и Петар Краљ, а тумачили је књижевни критичари Ђорђије Вуковић и Радивоје Микић. Тим поводом, у едицији Књига госта објављена је Христићева песничка књига Нове и најновије песме, а библиотекарке Мила Бакић и Зора Петровић су приредиле изложбу песничких збирки награђеног аутора. Њу је пратила публикација Јован Христић: прилог за библиографију.

            У оквиру 30. Дисовог пролећа  објављен је истоимени лист, а 5. број часописа Глас библиотеке, приредио је књижевник, новинар и публициста Радован Маринковић. На његовим страницама сабране су беседе које су у претходне три деценије лауреати  изговорили примајући угледно признање.