Биографија

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ (29. 11. 1939)

            Матија Бећковић је рођен 29. новембра 1939. у Сенти. Породица црногорског порекла често се селила због професије оца, официра који гине пред крај Другог светског рата. Као ученик Ваљевске гимназије, Бећковић осваја прво место на литерарном конкурсу и објављује песму Прелудиум у часопису Млада култура. Студирао је југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Прву књигу објавио је 1962. и доживео велики успех. Била је то поема Вера Павладољска, посвећена његовој животној љубави која је преминула 1998. године и са којом је добио близнакиње Људмилу, која се бави музичком уметношћу и Ољу, познату новинарку. Већ наредне године примљен је у Удружење књижевника Србије. Био је то почетак до данас изузетно богате књижевне каријере.

Прозни и поетски текстови Матије Бећковића више пута су адаптирани за извођење на овдашњим и иностраним позоришним сценама. Средином шездесетих година, Телевизија Београд емитовала је две његове телевизијске драме и две једночинке за децу. Са Бориславом Михајловићем Михизом приредио је представу „Горски вијенац”, изведену у београдском Народном позоришту. Коауторска драмска поема Бећковића и Душана Радовића, Че – трагедија која траје, преведена је на енглески и немачки језик.

Песнички опус донео му је, између осталих, признања: „Милан Ракић” (1971), Октобарску (1971), Седмојулску (1989), Змајеву (1989), Плакету са Дисовим ликом (1990), „Златни крст кнеза Лазара” (1991), награде „Радоје Домановић” за животно дело (1994), „Стјепан Митров Љубиша” (1995), „Златни јеж” (1995), „Рамонда сербика” (1997), „Јован Дучић” (1997), „Лаза Костић” (1997), Његошеву (1997), Награду Вукове задужбине (1997), Жичку хрисовуљу (2001), Повељу Удружења књижевника Србије (2006), Награду „Ђура Јакшић“ (2013), Изузетну Вукову награду (2015), Велику награду „Иво Андрић” за целокупни допринос српској књижевности (2016), Светосавску повељу (2021), Прстен деспота Стефана Лазаревића (2022) и многе друге...

О његовом делу одржани су бројни научни скупови, а радови изложени на њима,

Године 2009. у издању „Orpheusa” и „Православне речи”, објављена је илустрована монографија Матија, коју је приредио Радован Поповић. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1983, а за редовног члана изабран 1991. године.Члан је Српског ПЕН центра, а од оснивања је активан у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Обавља дужност председника Фонда „Слободан Јовановић” (од 2009). Носилац је Ордена Светог Саве другог степена, Ордена Белог орла и члан Крунског савета 

Дисово пролеће

Уручење Плакете са Дисовим ликом Матији Бећковићу уприличено је на свечаностима 16. и 17. маја 1990. године. О његовом стваралаштву су говорили Марко Вешовић и Миодраг Перишић, а стихове интерпретирали Петар Божовић и Соња Јауковић. Библиофилско издање збирке Надкокот, са дизајном Милета Грозданића и дванаест графичких листова Мома Капора, објављено је у две стотине потписаних и нумерисаних примерака, као осамнаеста књига Библиотеке Књига госта. Из штампе је изашао и 20. број листа Дисово пролеће.

БОДЕЖ

По чувеној причи

Са далеког севера

Ловци на вукове

Бодеж са две оштрице

Умоче у свежу крв

Балчак пободу у лед

И оставе у снежној пустињи.

Гладан вук

Осети крв надалеко

Поготову на чистом оштром ваздуху

Под високим мразним звездама

И брзо пронађе крваву удицу.

Облизујући смрзнуту сукрвицу

Пореже језичину

И своју топлу крв

Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане

Док се не скљока

Надут од сопствене крви.

Кад су такви вукови

Који се најтеже лове

Какви ли су тек људи

Па и читави народи

А поготову наш

Који се властите крви

Не може надостити

И пре ће нестати

Него се опсетити

Да ће крвав бодеж

Остати

Једини

Споменик

И крст

Изнад нас.

1989.

БОДЕЖ

По чувеној причи

Са далеког севера

Ловци на вукове

Бодеж са две оштрице

Умоче у свежу крв

Балчак пободу у лед

И оставе у снежној пустињи.

Гладан вук

Осети крв надалеко

Поготову на чистом оштром ваздуху

Под високим мразним звездама

И брзо пронађе крваву удицу.

Облизујући смрзнуту сукрвицу

Пореже језичину

И своју топлу крв

Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане

Док се не скљока

Надут од сопствене крви.

Кад су такви вукови

Који се најтеже лове

Какви ли су тек људи

Па и читави народи

А поготову наш

Који се властите крви

Не може надостити

И пре ће нестати

Него се опсетити

Да ће крвав бодеж

Остати

Једини

Споменик

И крст

Изнад нас.

1989.

Цитат

Песник не зна шта поезији чини више добра: зло које му се чини или добро које доживи. И с једнога и с другога поезија извлачи користи. Наравно, треба израсти до те висине и врсте разумевања живота. Све зависи и од ваше властите конституције, односно да ли сте саздани да вас искушења не разоре. Ако има кондицију и конституције да издржи да му судбина не замрачи истину и свет, ако не дозволи да му се жуч проспе на мозак.

Матија Бећковић у разговору са Милошем Јевтићем, објављеном у књизи Радост читања, „Службени гласник”, Београд, 2011, стр. 289.

Збирке песама

Линкови

Експонати