МИЛАН Т. ЂОРЂЕВИЋ (25. 10. 1954)
Биографија
Милан
Т. Ђорђевић, песник, приповедач, есејиста и преводилац, рођен је у Београду 25.
октобра 1954. године.У браку са Љиљаном Гаковић има кћери Јелену и Милану. Живи
у Београду. Поред поезије, Ђорђевић је написао књига прозе Глиб и ведрина (под псеудонимом Милан Новков, 1997), Слепа улица (2002), Мајмун
(2006),Смежурана кожа : вишеобичних и
неколико необичних прича (2013) и романа Рушевина (2008), као и књиге есеја
Цвеће и џунгла (2000).
Објавио је књиге песама Са обе стране коже (1979), Мува
и друге песме (1986), Мумија
(1990), Ћилибар и врт (1990), Пустиња (1995), Чисте боје (2002), Црна
поморанџа (2004), Радоост (2008),
Свемоћна госпођа (2012). Објављени су
и избори Ђорђевићевих песама Ватра у
башти (2007) и Пепео у башти
(2015). Избор Ђорђевићевих песама са упоредним преводом на енглески језик
објављен је у Загребу у издању Хрватског ПЕН-а у оквиру фестивала Kњижевност уживо 2006. године. Избори
поезије овог оесника објављени су на енглеском и словеначком језику,
појединачне песме, приче и есеји
превођени су му на и на немачки, пољски, румунски, словачки, мађарски и
македонски језик. Поред поезије, Ђорђевић је написао књига прозе Глиб и ведрина (под псеудонимом Милан
Новков, 1997), Слепа улица(2002),Мајмун (2006), Смежурана кожа : вишеобичних и неколико необичних прича (2013) и романа Рушевина (2008), као и књиге есеја Цвеће и
џунгла (2000).
Добитник је стипендије Heinrich Böll Foundation Fellowship и Heinrich Böll Haus Residency (Немачка,
1998), стипендије Kultur Kontakt (Аустрија,
1998, 1999), Civitella Ranieri Fellowship(Италија,
1999), стипендије Maison des crivains
trangers et des Traducteurs Sain Nazaire(Француска, 2000) и стипендије Litertur Mechana (Аустрија, 2000). Један
је од оснивача Форума писаца и покретач његове издавачке делатности. Са
словеначог је преводио поезију Томажа Шаламуна, Бориса Новака, Марјана Стројана
и другихнаутора, а са енглеског поезију Чарлса Симића.
Ђорђевић је за прозно дело у настајању 1998. године добио стипендију из
Фонда „Борислав Пекић”. Добитник је Награде „Васко Попа”, Дисове награде,
награда „Исток–Запад”, „Бранко Миљковић”
и Награде „Десанка Максимовић”.Тим поводом, одржан је научни скуп посвећен
његовој лирици и са њега је објављен зборник радова у издању Задужбине Десанка
Максимовић”.За преводилаштво му је припало књижевно признање „Отон Жупанчич”.
Дисово пролеће
Према одлуци жирија, Богдан А. Поповић (председник),
Војислав Карановић, Владан Матијевић, Гојко Божовић и Ален Бешић, добитники
Дисове награде за 2007. годину био је Милан Т. Ђорђевић. У Великој сали Дома
културе одржано вече добитника Дисове награде, о чијем су стваралаштву говорили
су Богдан А. Поповић, Ален Бешић и Гојко
Божовић. Стихове лауреата читао је
Тихомир Станић. У едицији Књига госта штампана је Ђорђевићева
збирка Ватра у башти. Објављен је 38.
број Дисовог пролећа и каталог
посвећен лауреату под насловом Вртови у
пустињи, чији аутор је Оливера Недељковић. Издања је уредила Даница
Оташевић.
Песма
ЕЛЕГИЈА ЗА ПАРИСКО ПЛАВО
На твојим сликама
црне се потписи, као дечјом руком
Исписано латинично S. Choumanovitch, ћирилично
Сава. Ш.
Гледаш с
фотографије у загребачком атељеу 1922.
Очима волшебника
зуриш с аутопортрета из 1925.
Јер можда већ знаш,
већ знаш, како и куда одлазиш.
Шидске улице прекрио је целац, а јесењи предели
измирују златножуто
крошњи, румено кровова и окер
тла.
Сликао си прашњаве
путеве који можда нису никуда
водили.
Сликао си, мучен
утварама, за собом на платнима
остављао
куће, актове,
дрвеће, као рањеник црвене мрље на
снегу.
Таму си разбијао
зеленим пигментом и шикљањем
радости.
У исто време неко
бежи, покушава да пређе Пиренеје.
На шпанској граници
застаје, гоне га брутални демони,
траже га сподобе у
црним униформама што ће за две
године
и тебе и тебе стићи
и једног јутра у августу одвести.
На граници, уморан
од гоњења, узима дозу морфијума
и нестаје,
напуштајући бајковите призоре из Берлина
око хиљаду
деветстоте, мирисе детињства, цимета,
тајне знаке, речи
рабина, сећања на мемлу ходника,
врући шчи, Москву,
опојност вина, књиге деце и лудака.
Сад се распала
гњила империја – отровно љубичасти
плод.
Заборављају се
папирната учења кратковидих пророка.
Монструми стављају
друге маске, прекрајају се мапе.
Из комешања опет израњају
нове државе – наге Венере,
људске кошнице и
тамнице, људи опет насилно умиру.
Страх од нас прави
каменице, ватре букте, мошт превире.
А све је недoстојно патње и последњег детета и старице.
Да, свет је
млечнобела маглуштина изнад реке и града.
У њој ником не
видиш очне зенице, осмех, блиставо
лице.
Љубазна реч звучи
као погрда, ружноћа се шири, цвета.
Деца уче умеће
разочарања, умеће душевног тровања.
И даље живим
заточен у мрачној извесности и даље
у изгнанству, без
будућности, слушам осионе барабе,
осињаке,
контаминирано море што потапа обале моје
Итаке.
Гледам горљиве
пузавце, гњиде, људе за сва времена.
Повлачим се у
ћутање, оно је моје пусто острво,
оаза сред пустиње
где ми је сумрак једина музика.
Копним у ћутању као
пршић у ручерди хуманисте-
крвника.
Историја је само
низ недела убица са чврстим алибијима.
Стварно постојим
само док ходам под грацилним
пинијима,
крај храстових
џинова или у пустоши недељних улица.
Ја сам немост
подморског биља и оштрина минерала.
Жудим за белом
собом у чијој ћу тишини халуцинирати
сочно зелено лишће
прашуме, јарке бобице, сок папаје,
птичје крике, жарке
пределе с којима ћу се у сну
стопити,
као ти, Саво, после
грознице, с миром париско плаве
боје.
Јануар – децембар 1992.
Песма
ЕЛЕГИЈА ЗА ПАРИСКО ПЛАВО
На твојим сликама
црне се потписи, као дечјом руком
Исписано латинично S. Choumanovitch, ћирилично
Сава. Ш.
Гледаш с
фотографије у загребачком атељеу 1922.
Очима волшебника
зуриш с аутопортрета из 1925.
Јер можда већ знаш,
већ знаш, како и куда одлазиш.
Шидске улице прекрио је целац, а јесењи предели
измирују златножуто
крошњи, румено кровова и окер
тла.
Сликао си прашњаве
путеве који можда нису никуда
водили.
Сликао си, мучен
утварама, за собом на платнима
остављао
куће, актове,
дрвеће, као рањеник црвене мрље на
снегу.
Таму си разбијао
зеленим пигментом и шикљањем
радости.
У исто време неко
бежи, покушава да пређе Пиренеје.
На шпанској граници
застаје, гоне га брутални демони,
траже га сподобе у
црним униформама што ће за две
године
и тебе и тебе стићи
и једног јутра у августу одвести.
На граници, уморан
од гоњења, узима дозу морфијума
и нестаје,
напуштајући бајковите призоре из Берлина
око хиљаду
деветстоте, мирисе детињства, цимета,
тајне знаке, речи
рабина, сећања на мемлу ходника,
врући шчи, Москву,
опојност вина, књиге деце и лудака.
Сад се распала
гњила империја – отровно љубичасти
плод.
Заборављају се
папирната учења кратковидих пророка.
Монструми стављају
друге маске, прекрајају се мапе.
Из комешања опет израњају
нове државе – наге Венере,
људске кошнице и
тамнице, људи опет насилно умиру.
Страх од нас прави
каменице, ватре букте, мошт превире.
А све је недoстојно патње и последњег детета и старице.
Да, свет је
млечнобела маглуштина изнад реке и града.
У њој ником не
видиш очне зенице, осмех, блиставо
лице.
Љубазна реч звучи
као погрда, ружноћа се шири, цвета.
Деца уче умеће
разочарања, умеће душевног тровања.
И даље живим
заточен у мрачној извесности и даље
у изгнанству, без
будућности, слушам осионе барабе,
осињаке,
контаминирано море што потапа обале моје
Итаке.
Гледам горљиве
пузавце, гњиде, људе за сва времена.
Повлачим се у
ћутање, оно је моје пусто острво,
оаза сред пустиње
где ми је сумрак једина музика.
Копним у ћутању као
пршић у ручерди хуманисте-
крвника.
Историја је само
низ недела убица са чврстим алибијима.
Стварно постојим
само док ходам под грацилним
пинијима,
крај храстових
џинова или у пустоши недељних улица.
Ја сам немост
подморског биља и оштрина минерала.
Жудим за белом
собом у чијој ћу тишини халуцинирати
сочно зелено лишће
прашуме, јарке бобице, сок папаје,
птичје крике, жарке
пределе с којима ћу се у сну
стопити,
као ти, Саво, после
грознице, с миром париско плаве
боје.
Јануар – децембар 1992.
Пишем за савршеног садашњег или
будућег читаоца и то нема везе са данашњим нечитањем или чак незналачким и
глупим презирањем поезије. Пишем за некога коме ће оно што пишем значити нешто.
Пишем за онога ко ће разумети моју особеност и посебност. Песнички говор је
говор једне самоће другој самоћи. Пишем о дугима као да пишем о себи, а о себи
пишем као о другима. Од тог мени унапред драгог невидљивог, далеког, а можда и
блиског читаоца тражим да следи моју поетику саосећања, уживљавања, емпатије.
Трудим се да ствари, осећања и доживљаје који су ми важни пренесем том
виртуелном читаоцу или незнаном поклонику моје поезије. Да ли ћу га наћи данас
или ће се се он појавити једнога дана или после моје смрти, не зависи толико од
мене. Писање поезије добиће смисао тек онда кад моје песме пробију зид
равнодушности и презира и дођу до тог читаоца, мог духовног двојника.
Милан Ђорђевић,
у разговору са Драгољубом Станковићем објављеним под насловом Волим несавршеносту Kњижевном магазину, бр. 23 (мај 2003), стр. 48.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|
