МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (26. 10. 1893 ‒ 30. 11. 1977)

Биографија

Рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду. Када му је било три године, породица прелази у Темишвар.

У марту 1908. године објављује превод приче Две јеле са мађарског у сомборском часопису Голуб, на чијим страницама се месец дана касније појавила и његова прва песма Судба.

 После очеве смрти, мајка Марина се у потпуности посвећује синовљевом образовању, ангажујући приватне учитеље енглеског језика и сликарства. Млади писац посвећено ствара и након прича Ново лето и Издајица, публикованих у Голубу, шаље рукописе у Босанску вилу. Добија подршку од уредника Николе Кашиковића, који му објављује песму У почетку беше сјај.

            У септембру 1912. године Црњански стиже у Опатију (Абацију), а потом уписује Експортну академију у Ријеци. Упркос ујаковом противљењу, прекида дотадашње студирање и уписује медицину, али се брзо предомишља и прелази на студије филозофије и историје. Након Сарајевског атентата, Црњански се обрео у Сегедину, где је ухапшен и упућен у 29. регименту у Бечкерек, данашњи Зрењанин. Од ратовања против свог народа, спасла га је болест и на мајчино заузимање пребачен је на лечење у Ријеку. У тамошњој болници провео је, због епидемије пегавог тифуса, шест недеља у карантину. У лето 1915. враћа се у свој пук који је упућен на фронт у Галицију. Уз помоћ утицајних рођака, мајка успева да га избави са фронта и Црњански у новембру бива смештен у санторијум „Графенхофˮ у Бечу. У лето 1916. године путује у Ишл-бању, а потом добија уверење да је неспособан за службу и бива распоређен да ради као телефониста у Дирекцији државних железница у Сегедину. Објављује песме у Савременику и на предлог уредника Бенешића, примљен је у Друштво хрватских књижевника. Одатле је прекомандован у северну Италију, у Врховну команду на Сочи, а потом у Опатију. Пред крај рата и 1918. године, преко Загреба и Новог Сада, враћа се код мајке у Иланчу. У то време, штампана је његова драма Маска.

            С пролећа 1919. године долази у престоницу и уписује студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Постаје члан редакције часописа Дан. Објављује књигу песама Лирика Итаке.

            Песму Суматра и програмско-поетички текст Објашњење Суматре објављује у 4. броју нове серије Српског књижевног гласника, а у лето 1920. године излази из штампе књига новела Приче о мушком. Наредне године из штампе излази Дневник о Чарнојевићу, а током боравка у Паризу, Црњански обилази музеје, галерије, преводи кинеске, јапанске песнике и Казанову, а у Новој Европи, часопису који излази у Загребу публикује Писма из Париза. Средином маја, са вереницом Видосавом Ружић, са којом ће брак склопити у новембру, обилази Италију. У то време настаје његова чувена поема Стражилово, која ће први пут бити објављена у часопису Путеви 1922. године, а Црњански пише и прве станице путописа Љубав у Тоскани.

            По повратку у земљу, постављен је за привременог предметног учитеља у панчевачкој Гимназији, где предаје гимнастику, српски језик, историју и земљопис. У издању панчевачке књижаре „Напредакˮ излази детективски роман Подземни клуб. Према једној доцнијој изјави, иза имена Харолда Џонсона крио се, заправо, Милош Црњански.

            Окончао је студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, да би потом био постављен за суплента Четврте гимназије у којој предаје историју, земљопис и српски језик. Репортажама се из различитих крајева новоформиране државе јавља на страницама Политике. У издању књижарнице „Напредакˮ излази књига Антологија кинеске лирике, коју је приредио и превео.

            Са Марком Ристићем уређује часопис Путеви. Током јула 1925. борави на Крфу одакле пише новинске репортаже. У Српском књижевном гласнику објављује поему Сербиа. Године 1927. у Српском књижевном гласнику у наставцима почиње да излази роман Сеобе, а почетком јесени постављен је за аташеа за штампу при нашем посланству у Берлину.  Наредне године му се у издању Књижарнице „Напредакˮ појављује антологија Песме старог Јапана, а потом у издању Геце Кона излази роман Сеобе, који ће бити награђен наградом СКА.

            Током 1931. године у Српском књижевном гласнику ообјављује роман из савременог београдског живота са социјалном тематиком насловљен Сузни крокодил. У наредном периоду, осим жустре полемике коју води са књижевним критичарем Миланом Богдановићем, интензивно пише чланке за лист Време, где у наставцима објављује и роман Кап шпанске крви. На страницама овог гласила објављује чланак Оклеветани рат који је повод за полемику са Мирославом Крлежом. Исте године, 1934. из штампе излази и његова књига посвећена Светом Сави, а потом и први број часописа Идеје. Већ следеће године, Црњански је постављен за дописника Централног пресбироа у Берлину. Одатле, током 1936. године путује у Шведску, а потом у Данску. Наредне године, најпре одлази у Шпанију одакле извештава о грађанском рату, а потом у августу путује у Енглеску, Шкотску и Исланд, одакле се преко Норвешке враћа у Берлин. У марту 1938. године постављен је за дописника за штампу Централног пресбироа при Краљевском посланству у Риму. Крајем године, Милош Црњански је одликован Орденом Светог Саве III реда.

            После капитулације Краљевине Југославије, Вида и Милош Црњански, по наређењу напуштају Рим. У мају 1945. године напушта дипломатску службу и постаје политички емигрант. Од тада ради сваковрсне послове, да би се 1947. године запослио у обућарској радњи  „Hellstern & Sonsˮ. Станује у кући за послугу леди Пеџет, издржава се као разносач књига у чувеној књижари „Hatchardsˮ.

Након шест година проведених у Лондону, на основу сопственог захтева, постаје британски држављанин. Половином 1951. године изабран је за председника Удружења српских писаца и уметника у иностранству, а у септембру исте године држи јавно предавање О нашој савременој књижевности. Сарађује у емигрантској штампи, а током читаве деценије ради као дописник листа El economista из Буенос Аиреса.

Година 1962. је веома значајна за библиографију Црњанског: у издању Драгана Аћимовића у Јоханесбургу као библиофилско издање одштампан је Ламент над Београдом, а у СКЗ  излазе Сеобе и Друга књига Сеоба.

У августу 1965. године Политика је објавила вест да се Црњански вратио у земљу. У Великој дворани Коларчевог народног универзитета 27. октобра, пред око 1150 гледалаца,  одржано је вече Милоша Црњанског, а уводну реч је дао Никола Милошевић. Наредне године су објављена Сабрана дела у десет књига, међу којима је и иновативно штиво, Код Хиперборејаца. У часопису Савременик почиње да објављује одломке из мемоара под насловом Ембахаде, а током путовања по Италији, 1969. године, настаје његова књига о Микеланђелу. Две године касније, 1971. у издању „Нолитаˮ излази Роман о Лондону, за који је нарене године примио Нинову награду, а у априлу 1975. године Награду за најчитанију књигу која му је уручена у Народној библиотеци Србије. У мају 1973. године у Чачку му је уручена Плакета са Дисовим ликом, а наредног марта, пред препуним амфитеатром Филолошког факултета, говори студентима о свом књижевном делу. У Народном позоришту 13. октобра 1974. године одржан је чувени матине на коме је уз Иву Андрића, Мешу Селимовића, Душана Матића, Александра Вуча, Васка Попу, Стевана Раичковића и Бранка Ћопића, учествовао и Милош Црњански.

Милош Црњански је умро 30. новембра 1977. године у болници „Др Драгиша Мишовићˮ, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Дисово пролеће

Милош Црњански је Плакету са Дисовим ликом добио на 10. Дисовом пролећу 19. маја 1973. године. У дворишту Народног музеја, Дисове песме говорио је драмски уметник Љуба Тадић, а о поезији песника Тамнице окупљеној публици говорио је књижевни критичар Милосав Мирковић.

Завршна свечаност, којом су обележена два јубилеја, десетогодишњица Дисовог пролећа и осамдесетогодишњица од рођења Милоша Црњанског, одржана је у Великој дворани Дома културе у Чачку. О поезији Црњанског говорили су Никола Милошевић и Радомир Константиновић, а поему Ламент над Београдом говорио је Зоран Ристановић. Чланови „Театра поезијеˮ из Београда (Љиљана Јанковић, Злата Јаковљевић, Зоран Ристановић и Петар Краљ) казивали су песме из Лирике Итаке.

Из штампе је у 500 нумерисаних примерака изашла књига Стражилово, прва у едицији која ће касније бити названа Књига госта. Књигу је уредио Александар Јовановић, предговор је написао Никола Милошевић, а аутор илустрација је Зоран Јоановић. Истим поводом, објављен је и трећи  број листа Дисово пролеће.  

СУМАТРА

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток,

место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним мисром плавих мора,

из којих црвене зрна корала,

као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

На Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

И ледене горе, благо, руком.

Београд, Браће Недића 29, 1920.

СУМАТРА

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток,

место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним мисром плавих мора,

из којих црвене зрна корала,

као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

На Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

И ледене горе, благо, руком.

Београд, Браће Недића 29, 1920.