Биографија

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ (3. 7. 1937 ‒ 23. 11. 2022)

Милован Мића Данојлић рођен је 3. јула 1937. у селу Ивановци код Љига. Након основне школе, ниже разреде гимназије похађао је у Љигу, да би 1953. школовање наставио у Београду. Дипломирао је француски језик и књижевност на Филолошком факултету.

Писањем је почео да се бави као средњошколац, радећи за лист Република. Као стални или спољни сарадник, био је ангажован у Борби, Политици, НИН-у и многим књижевним часописима. Од 1957. до 2022. године објавио је више од седамдесет збирки поезије и белетристике на српском језику.

Превео je дела чувених писаца са француског и енглеског говорног подручја, приредио и превео многе значајне књиге намењене деци. Прву збирку песма за децу, Како спавају трамваји, објавио је 1959. године.

Писао је и прозу, есеје, огледе, књижевне критике. Од 1984. живео је и радио у Француској, где је најпре био ангажован као лектор на Универзитету у Поатјеу.

Један је од првих писаца који су сопствену збирку уступили Удружењу за уметност, културу и међународну сарадњу „Адлигат”, чији је био члан Управног одбора и један од оснивача. Легат је од 2018. смештен у просторијама Музеја српске књижевности.

Од 2000. био је дописни, а од 2018. редовни члан Српске академије наука и уметности. Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989. обновили рад Демократске странке.

Добитник је великог броја признања, од којих су најзначајнија: „НИН-ова награда” (за дело Ослободиоци и издајници, 1997), Октобарска награда града Београда, Змајева, Награда „Бранко Ћопић”, „Исидора Секулић”, „Десанка Максимовић”, Виталов „Златни сунцокрет”, Жичка хрисовуља, „Раде Драинац”, „Печат времена”, „Невен”, „Младо покољење”, Велика награда „Иво Андрић”, „Књижевни вијенац Козаре”, Орден Светог Саве, Награда „Милош Ђурић” за преводилачки рад.

Преминуо је 23. новембра 2022. године у Паризу, после краће болести.

Дисово пролеће

Плакета са Дисовим ликом Миловану Данојлићу додељена је на свечаностима 20. маја 1995. године. У Великој дворани Дома културе стихове добитника говорили су Миленко Заблаћански и Јелена Иванишевић, а његово књижевно дело тумачили Павле Зорић и Љубомир Симовић. Марија Орбовић је аутор каталога Књижевно дело Милована Данојлића и пратеће изложбе коју је отворио Горан Петровић. Збирка На обали штампана је као двадесет трећа књига у библиотеци Књига госта, а песнику је посвећен и 25. број листа Дисово пролеће.

БАЛАДА О ТРАВИ

У фебруару, између два снега,

мокра, прљава, пуна лепљиве слузи,

трава, на крају свега, ил на почетку свега,

из ничег креће, одасвуд стиже, пузи;

не расте, не мирише, што моћније, то немље,

сунце јој светли попут хладнога мача,

нараста, трепти, отима се из земље,

незадржива, од саме себе јача.

Уплиће пипке, кончиће и жилице,

подрхтава (у месту, ваљда, корача!)

овде, мекша од кукурузне свилице,

онамо, зубата  као пиревача,

пробија се из шупље коњске вилице,

из псеће длаке, из лањске камилице,

испод ћерамиде, из живице, из драча,

незадржива, од саме себе јача.

Стрпљива и издржљива, као што су

стрпљиви наше мајке и наше сестре и браћа,

тврдоглава и упорна  у послу,

од земље што узме, четвороструко враћа,

док сунце, ено, повлачи  се у Босну,

и небо се затамњује (лице уочи плача),

крај старог плота гута вечеру посну,

незадржива, од саме себе јача.

БАЛАДА О ТРАВИ

У фебруару, између два снега,

мокра, прљава, пуна лепљиве слузи,

трава, на крају свега, ил на почетку свега,

из ничег креће, одасвуд стиже, пузи;

не расте, не мирише, што моћније, то немље,

сунце јој светли попут хладнога мача,

нараста, трепти, отима се из земље,

незадржива, од саме себе јача.

Уплиће пипке, кончиће и жилице,

подрхтава (у месту, ваљда, корача!)

овде, мекша од кукурузне свилице,

онамо, зубата  као пиревача,

пробија се из шупље коњске вилице,

из псеће длаке, из лањске камилице,

испод ћерамиде, из живице, из драча,

незадржива, од саме себе јача.

Стрпљива и издржљива, као што су

стрпљиви наше мајке и наше сестре и браћа,

тврдоглава и упорна  у послу,

од земље што узме, четвороструко враћа,

док сунце, ено, повлачи  се у Босну,

и небо се затамњује (лице уочи плача),

крај старог плота гута вечеру посну,

незадржива, од саме себе јача.

Цитат

Песма не сме из језика, ни изнад њега, као што жилица не сме изван земље. Она дамара, избија из магме речи као клобуци из превреле џибре, и песник је ту да је усмери према задовољењу једне слутње, а никако да јој наметне одвећ јасан увис ни унапред припремљен смисао. Песма, то нису идеје које гостују у језику; то је посебан, веома интензиван живот језика самог. Свака изјавност у поезији је просто напросто непристојна.. Отуда у нама стид кад читамо извесне стиховане изјаве љубави Богу, прогресу, отаџбини, Нацији, Националним вођама. Све је то тражено и купљено на површини; по логичким мерилила, то може бити искрено, али је, по песничким мерилима, лажно. Оно што новине трпе, песма не подноси.

Милован Данојлић, у разговору са Слободаном Зубановићем и Михајлом Пантићем Риме су доказ да је све на свету повезано,

објављеном у књизи Десет песама – десет разговора, Матица српска, Нови Сад, 1992, стр. 203.

Збирке песама

Линкови

Експонати