ОСКАР ДАВИЧО (18. 1. 1909 ‒ 30. 9. 1989)

Биографија

Оскар Давичо је рођен 18. јануара 1909. године, у јеврејској породици чиновника из Шапца. У завичају је завршио основну школу и ниже разреде шабачке Гимназије, а потом постаје ђак Прве београдске гимназије. Мада је убрзо суспендован због делатности у часопису Окно, чији је једини број издао 1925. године заједно са својим друговима, приватно је већ наредне године успео да заврши последња два разреда и престигне вршњаке, матуриравши са седамнаест година.

Студије романистике започео је у Паризу, на Сорбони. Како би се издржавао, радио је као келнер, носач, спаринг партнер у школи бокса и обућар. Упознао се са идејама француских комуниста, чије је митинге почео да посећује. Не пријавивши ниједан испит, враћа се у Београд 1928. и уписује француски језик на Филолошком факултету.

Сарађује у часопису Трагови и постаје најмлађи члан престоничке групе надреалиста и један од тринаест потписника уводника у алманах Немогуће. Након што је дипломирао, 1930.  године почиње да ради као професор француског језика и књижевности. Учланио се у Комунистичку партију Југославије и објавио прву песничку збирку, Анатомија, чији је тираж био само шездесет примерака. Био је један од потписника манифеста Позиција надреализма (1931).

Заједно са Душаном Матићем и Ђорђем Костићем објавио је студију Положај надреализма у друштвеном процесу (1932). Предајући у Шибенику, Београду и Бихаћу, због политичке активности суспендован је са радног места, хапшен, а напослетку је и одслужио петогодишњу затворску казну. По изласку на слободу (1937), сарађивао је у редакцијама листова Наша стварност и Печат, у оквиру којих објављује циклусе песама Хана (под псеудонимом С. Ковачић), Србија, Детињство и Три зида. Збирка Песме (1938) забрањена је због „тешке повреде јавног морала”. Сарађивао је са часописом Живот и рад, превео Шолоховљеву Узорану ледину и (заједно са Огњеном Прицом) Манов роман Буденброкови.

Као илегалац, почетак Другог светског рата проводи у Сплиту, где су га 1941. ухапсили и спровели најпре у логор за Јевреје на Корчули, па у Италију. Следеће године бежи из заробљеништва и прикључује се Првој пролетерској дивизији. До краја рата радио је у Пресбироу, учествовао у борбама за ослобођење Београда. Као новинар писао за Борбу и Глас, а припадао је групи која је основала Танјуг. За првог секретара Удружења књижевника Србије изабран је 1944. године. Извештавао је са суђења ратним злочинцима у Нирнбергу и боравио у Грчкој, пратећи борце генерала Маркоса. Ово искуство забележио је у дневнику Са Маркосовим партизанима (1947).

Након рата, у потпуности се посветио књижевном раду. За поему Зрењанин 1949. добија награду Владе ФНРЈ,  апотом објављује збирке Вишња за зидом (1950) и Хана (1951). Постаје дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности, а његов роман Песма проглашен је најбољим делом у 1952. години. Поемом Човеков човек и есејом-манифестом Поезија и отпори изазива бројне полемике везане за друштвени ангажман писца. Постаје члан редакције београдског часописа Нова мисао (1953/4), а наредне године са Антонијем Исаковићем и Александром Вучом  покреће часопис  Дело.  За роман Бетон и свици добија своју прву Нинову награду.

Био је носилац најпрестижнијих признања из књижевности: Октобарске награде града Београда (1958. године за роман Радни наслов бескраја), Змајеве награде за целокупно песништво (1959), још две Нинове награде (1963. године за Тајне и 1964. године за Глади, чиме постаје једини троструки лауреат овог признања), Седмојулске награде за животно дело (1970), Награде АВНОЈ-а (1970), Награде „Бранко Миљковић” (1972), Награде Дисоог пролеће (1971), Његошеве награде (1978), Горановог вијенца (1987), Шимићеве награде (1980), Награде „Мирослав Крлежа” (1982), „Вјесникове ”књижевне награде „Иван Горан Ковачић“ (1976)...

У издању „Просвете” (Београд) и „Свјетлости” (Сарајево) 1969. године излазе Сабрана дела Оскара Давича у двадесет томова. „Просвета”  1979. објављује и Изабрану поезију у осам књига, коју је приредила Давичова супруга Милица Николић. Једину збирку приповедака, Нежне приче, објавио је 1984. године.  Поводом шест деценија од оснивања надреалистичког покрета, пише есеј штампан у Ђачкој свесци сећања (1985).

Основао је и шест година (од 1982. до 1988. године) водио сарајевски часопис Даље. Из Удружења књижевника Србије излази 1986. године, а потом објављује три збирке поезије и једну рукописну поему. Дневничко-мемоарска проза По занимању самоубица излази 1988. године.

Оскар Давичо је преминуо 30. септембра 1989. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Дисово пролеће

У години када је Оскару Давичу додељена награда, по први пут је установљена Плакета са Дисовим ликом, дело академског вајара Живорада Максимовића. Свечаност уручења Дисове награде уприличена је 16. и 17. маја 1971. у новоотвореној Великој дворани чачанског Дома културе. Исти простор је све до пресељења Библиотеке у нову зграду био традиционално место одржавања церемоније. Оскар Давичо је најпре прочитао песму Србија, а затим су његове стихове говорили драмски уметници Гојко Шантић и Светлана Бојковић. Исте године објављени су први број листа Дисово пролеће (главни и одговорни уредник Драгољуб Лека Обућина) и студија Дис (аутор Радомир Константиновић), чиме је постављен темељ издавачке делатности манифестације Дисово пролеће. Оформљен је и Књижевни клуб за младе чачанске песнике, „Дис”. 

КАЖЕМ ‒ СМРТ, А ЉУБИМ...

Кажем – смрт, а љубим усном ко предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч – ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода – срећу,
ко дан - тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли – смрт, љубим ко усном – предео.
Рекнем ли – крај – звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

КАЖЕМ ‒ СМРТ, А ЉУБИМ...

Кажем – смрт, а љубим усном ко предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч – ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода – срећу,
ко дан - тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли – смрт, љубим ко усном – предео.
Рекнем ли – крај – звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.