РАДОВАН ПАВЛОВСКИ (23. 11. 1937 ‒
22. 2. 2022)
Биографија
Радован Павловски,
македонски песник, путописац и есејиста, рођен је 23. новембра 1937. у Нишу.
Детињство је провео у Македонији, где се школовао и дипломирао права на Универзитету
у Скопљу. Током студија, био је ангажован као новинар-преводилац на Радио
Скопљу, а у наредним годинама за лист Нова
Македонија писао је критике у културним рубрикама.
Након што му је
1952. часопис Народно здравље штампао
прву песму Загонетка, почиње да активно
објављује поезију у листовима Млад Борец и
Млада литература. Поред тога, бавио
се ликовном уметношћу, стварањем анимираних филмова и вајаством.
Готово две деценије
радио је у Загребу, затим у Београду, али и много путовао, што је значајно
допринело његовом књижевном раду. Предузимао је студијске посете Паризу и
Прагу, са југословенском књижевном делегацијом обишао је Совјетски Савез и
учествовао на песничким сусретима 1979. у неколико британских градова.
Био је члан
Удружења књижевника Македоније, Македонског ПЕН центра и Савеза књижевника
СФРЈ. За редовног члана Македонске академије наука и уметности проглашен је
2006. године. Амерички биографски институт га је 1997. прогласио особом године,
а 1998. године му је додељена светска награда за животно дело.
Шест деценија је
континуирано био један од најпревођенијих македонских песника, чији је опус
присутан у различитим антологијама, на више светских језика. Добитник је признања
„Златна струна Смедеревске песничке јесени”, „Ристо Ратковић”, „Браћа
Миладиновци”, „Кочо Рацин”, Печалбарска повеља, Повеља „Гоце”, Плакете са
Дисовим ликом. Збирка Зрно добила је
награду Југословенске радио-телевизије за књигу године 1972.
Преминуо је 22.
фебруара 2022. у Скопљу.
Дисово пролеће
Плакета са Дисовим ликом је Радовану Павловском уручена
21. маја 1987. године. Стихове лауреата пред Дисовим спомеником казивала је Горица
Поповић, драмска уметница, а Душко Новаковић је говорио о његовој поезији. У
Библиотеци Књига госта објављена је
збирка Младић који спава у подне, а о
тематски блок посвећен лауреату садржао
је и 17. број листа Дисово пролеће.
Колико захвалан а гажен коров!
Њиме бих могла
закитити Анде;
али ближи су њима: камилица,
коприве,
љутић застакљен
мразом.
Дах љубави и слане
ни њих не напушта
лако. Гледај:
бела рада невина
као пред наше рођење,
другује са цвећем
тамним као ћумур.
Но све ће бити
добро, овде или тамо
ја сваког од вас
видим: снегуљца
понад цветова и глечера
што се пласти,
бесмртност је нашла; фјордови
боје стипсе, ипак
пркосе
Голфској струји.
Ево здравца за Данску;
љутић брани част и
гордост; јаглика је
да се метне преко
чашице пупка – росна;
овратник из планине
одуваће сваку
невољу са круне.
Остало цвеће пред
летом жури,
као и пред зимом,
што брже да стигне у Лимп.
За све оне који су
заборавили природу
из руку Офелије
стиже по један цвет.
Колико захвалан а гажен коров!
Њиме бих могла
закитити Анде;
али ближи су њима: камилица,
коприве,
љутић застакљен
мразом.
Дах љубави и слане
ни њих не напушта
лако. Гледај:
бела рада невина
као пред наше рођење,
другује са цвећем
тамним као ћумур.
Но све ће бити
добро, овде или тамо
ја сваког од вас
видим: снегуљца
понад цветова и глечера
што се пласти,
бесмртност је нашла; фјордови
боје стипсе, ипак
пркосе
Голфској струји.
Ево здравца за Данску;
љутић брани част и
гордост; јаглика је
да се метне преко
чашице пупка – росна;
овратник из планине
одуваће сваку
невољу са круне.
Остало цвеће пред
летом жури,
као и пред зимом,
што брже да стигне у Лимп.
За све оне који су
заборавили природу
из руку Офелије
стиже по један цвет.
Поезија је део вечности, ако не и сама вечност. Моја се поетика изражава светлећим пулсирајућим симболима теме која осветљава путоказ свим животним богатствима, пролазностима, оно дубоко у нама, људско и васељенско, али и оно наше у васељени. (...) Критика је аутобиографски исповедну и непосредну моју лирику често поредила са стварањем Артура Рембоа. Смисленост стихова једног и другог песника, заснована музиком и покретом речи, не може се докучити до краја, иако су оба аутора настојала да створе песму за садашњост и будућност која ће бити предводник народа и времена.
Радован Павловски у разговору са Љубомиром Марковићем Немерљива песма – мерљива је животом, објављеном у листу Дисово
пролеће, број 17 (21. мај 1987), стр 1.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Суша (превод с македонског Влада Урошевић) | Багдала, Крушевац | 1963 |
| Корабија: поеми | Култура, Скопје | 1964 |
| Високо пладне | „Кочо Рацин”, Скопје | 1966 |
| Низ проsирката на мечот | Култура, Скопје | 1971 |
| Сунце за које змија не зна | Матица хрватска, Загреб | 1972 |
| Зрна | Македонска книга, Скопје | 1975 |
| Молњи | Мисла, Скопје | 1978 |
| Марена | Задруга, Београд | 1983 |
| Чума | Просвета, Београд | 1984 |
| Кључеви (са македонског превела Цвета Котевска) | Народна књига, Београд | 1984 |
| Младић који спава у поднe | Градска библиотека Чачак | 1987 |
| Темељник | Универзитетска ријеч, Никшић | 1989 |
| Бог на утрото | Мисла, Скопје | 1991 |
| Вселенски деца | Детска радост, Скопје | 1993 |
| Синот на Сонцето: еп | Зумпрес, Скопје | 1999 |
| Шти | Макавеј, Скопје | 2001 |
| На едно око | Три, Скопје | 2002 |
| Господар на перото: поезија | АЕА, Мисла, Скопје | 2006 |
| Океан во капка: поезија | АЕА, Мисла, Скопје | 2006 |
| Ја сум време: поезија | Три, Скопје | 2008 |
| Воспеви | Македонска академија на науките и уметностите, Скопје | 2009 |
| Се случува вечност | Макавеј, Скопје | 2014 |
| Осум дена есен | Макавеј, Скопје | 2019 |
