РАЈКО ПЕТРОВ НОГО (13. 5. 1945 ‒ 28.
11. 2022)
Биографија
Рајко Петров Ного се родио 13. маја 1945. на Боријама код Калиновика (БиХ).
Рано је остао без родитеља, тако да је заједно са братом послат у требињско
сиротиште, а затим у интернат у Невесињу. Завршио је Учитељску школу, па
Филозофски факултет у Сарајеву, одсек за југословенску књижевност и
српскохрватски језик. Исте године, 1968, оженио се Љиљаном Радановић и уписао
постдипломске студије у Београду.
Магистрирао је 1977. на поезији Скендера Куленовића. Пре одласка из
Сарајева (1980), радио је као уредник Издавачког предузећа „Веселин Маслеша“. Седамнаест
година био је уредник у „БИГЗ“-у (1982-1999).
Прве песме објављује у студентским листовима Наши дани (1964) и Индекс (1965),
док му дебитантска збирка Зимомора (1967)
доноси „Бранкову награду“ и неподељену подршку критике. Добитник је великог
броја награда, међу којима се издвајају Бранкова, Змајева, Виталов „Златни
сунцокрет”, Жичка хрисовуља, „Меша Селимовић“, „Бранко Миљковић“, „Десанка
Максимовић“, Награда Вукове задужбине и Велика награда Ивa Андрића.
Објавио је збирке есеја Јеси ли жив,
На Вуковој стази, Сузе и соколари, саставио неколико антологија српских
јуначких песама, написао мемоаре Запиши
то, Рајко и Запиши и напиши,
приредио поезију и путописну прозу Јована Дучића.
Од 1982. године живео је у Београду. Био је редовни члан Академије наука и
умјетности Републике Српске, дописни члан САНУ, члан Удружења књижевника Србије
и професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, где је предавао
књижевну критику и поезију.
Преминуо је 28. новембра 2022. у Београду.
Дисово пролеће
Завршна свечаност Дисовог пролеће, чији је лауреат Рајко Петров Ного раније
тога дана положио венац крај бисте Владислава Петковића Диса, одржана је 26.
јуна 2020. године. Пратећу изложбу и каталог Молитва за Недремано Око осмислила је Душица Брковић, а програм Поглед кроз Недремано Око приређен је у
Великој сали чачанске Библиотеке.
Председник жирија Јован Делић говорио је о повезаности
Дисове са поезијом Рајка Петрова Нога, који из здравствених разлога није био у
могућности да остане до краја вечери, тако да је његова беседа накнадно
емитована. Одабране стихове казивао је Радослав Рале Миленковић, а у програму су
учествовали хор „Слово љубве” предвођен
диригентом Весном Ђуновић, музички састав „Поко рубато” и мајстор фруле Зоран
Јевтић.У Библиотеци Књига госта је
објављена збирка Вран гавран Дис, а
из штампе је изашао и 51. број листа Дисово
пролеће.
Све чешће бива тако
у мени нема мене
И празан бунар тела
одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име
а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда
па неће ни да уђе
У тај брисани простор
где ме све чешће лиже
Бео језичак смрти
нежно ко своје дете
Само ти буји паји
земљици све си ближе
И густој успаванци
на изворима лете
Само ти спавај
синак – и тако све се љуља
На танком зраку
свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу
Мраз ти венчиће плете
Прирасти за колевку
у уши наспи уља
Пуст ветар заборава
избрисаће нам име
Труне крстача века
Док пахуљице лете
Све чешће бива тако
у мени нема мене
И празан бунар тела
одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име
а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда
па неће ни да уђе
У тај брисани простор
где ме све чешће лиже
Бео језичак смрти
нежно ко своје дете
Само ти буји паји
земљици све си ближе
И густој успаванци
на изворима лете
Само ти спавај
синак – и тако све се љуља
На танком зраку
свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу
Мраз ти венчиће плете
Прирасти за колевку
у уши наспи уља
Пуст ветар заборава
избрисаће нам име
Труне крстача века
Док пахуљице лете
Поезија је памтивек и палимпсест. Она нас стално љуља тамо и овамо и зу се колективно и културно памћење провјерава у сопственом искуству. Чежња за припадањем у мене је, као у сваког сирочета, ваљда нешто наглашенија. Барем у поезији можеш бирати своје претке.
Рајко Петров Ного у разговору са Слободаном Зубановићем и Михајлом
Пантићем, објављеном у књизи Десет
песника – десет разговора, Матица српска, Нови Сад, 1992, стр. 259.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Зимомора | Свјетлост, Сарајево | 1967 |
| Зверињак | Свјетлост, Сарајево | 1972 |
| Безакоње | Просвета, Београд | 1977 |
| Родила ме тетка коза | Свјетлост, Сарајево | 1977 |
| Планина и почело | Слово љубве, Београд | 1978 |
| Лазарева субота: балада | Српска књижевна задруга, Београд | 1989 |
| На капијама раја: венац сонета | Српска књижевна задруга, Београд | 1994 |
| Лирика | БИГЗ, Београд | 1995 |
| Мало документарних детаља | БИГЗ, Београд | 1998 |
| Недремано око: триптих | Српска књижевна задруга, Београд | 2002 |
| Није све пропало: одзиви Филипу Вишњићу | Задужбинско друштво „Први српски устанак”, Орашац | 2004 |
| Врата спаса | Глас српски – Графика, Бања Лука | 2004 |
| У Виловоме долу: изабране и нове песме | Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, Београд | 2005 |
| Јечам и калопер: глоса | Српска књижевна задруга: Београдска књига, Београд | 2006 |
| Не тикај у ме | Завод за уџбенике, Београд | 2008 |
| У долу шушти јечам: девет строфа једне повести | Књижевна задруга Српског националног вијећа, Подгорица; Orpheus, Нови Сад, | 2013 |
| Преко пепела | Православна реч, Нови Сад | 2015 |
| Сонет и смрт | Српска књижевна задруга, Београд | 2017 |
| Документарни детаљи | Новости, Београд | 2019 |
| Позни стихови | „Штампар Макарије”, Београд, Ободско слово, Подгорица; „Херцеговина”, Требиње, | 2018 |
| Мождани удар: песме и записи | Православна реч, Нови Сад | 2019 |
| Вран гавран Дис | Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак | 2020 |
| Са постеље боланог Дојчина: поема | Православна реч, Нови Сад | 2022 |