Биографија

Биографија

Ристо Тошовић је рођен у Фочи 23. марта 1923. године. Сви песникови преци били су терзије, кујунџије или су се бавили трговином. Значајан утицај на њега имао је брат од стрица, Страхиња, по опредељењу социјалиста који ће током рата страдати у Јасеновцу.  Будући књижевник се захваљујући њему предано посветио ишчитавању класичне и марксистичке литературе. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постаје 1938. године и активно делује у скојевским акцијама, па је због политичког деловања хапшен још у средњој школи.

На самом почетку ратних збивања у Југославији, из Фоче се са братом Бориславом упутио у Црну Гору.  Ступили су у Дурмиторски одред 13. јула, Тошовић је постао борац Мајевичке, а затим комесар чете у Петој црногорској бригади. Потом је обављао дужности секретара СКОЈ-а за округ Власеницу и члана Покрајинског комитета СКОЈ-а за Босну и Херцеговину. Његова задужења тицала су се културних дешавања, пропаганде и омладинске штампе. Крај рата је дочекао као члан Централног већа Народне омладине Југославије, а на Првом конгресу омладине Босне и Херцеговине у Сарајеву 1945. године изабран је у Главни одбор Уједињеног савеза антифашистичке омладине Босне и Херцеговине.

               Поезију почиње да пише још као средњошколац. Стиховима се огласио на зидним новинама у Фочи 1942. године, а касније почиње да објављује књижевне текстове у бригадним омладинским листовима. Први прозни рад насловљен Јуриш, Ристо Тошовић је објавио у току новембра исте године у листу Партизанска ријеч, а касније публикује песме у бројним гласилима и билтенима: Наша борба (Тузла), Фронт слободе (Тузла), Партизанска ријеч (Трново–Сарајево) и Жена кроз борбу (Тузла).

 Књижевни и друштвено-политички рад Ристо Тошовић од 1946. године наставља у Београду, где је постављен за руководиоца Агитпропа Централног комитета Народне омладине Југославије. Убрзо са Радомиром Константиновићем и Зораном Жујовићем постаје један од уредника часописа Младост, чији ће главни и одговорни уредник бити од почетка 1950. године до 1952. Тошовић је учесник бројних саветовања, а заступљен је и у бројним зборницима аутора који ступају на књижевну сцену. Године 1948. уредио је зборник Поезија младих у издању „Новог поколењаˮ и у сарајевској „Свјетлостиˮ објавио прву књигу песама Стихови са Кошура, која представља његово ратно лирско сведочење.

            У децембру 1949. постаје члан Удружења књижевника Србије. Од 1953. године објављује критичке осврте на страницама Политике. У Уређивачком одбору Књижевних новина остаје до 1958. године. Његовом заслугом покренут је Културни додатак Политике, који је једно време и уређивао. Радио је у бројним жиријима, а уз књижевни и публицистички рад написао је предговоре и поговоре бројним књигама, међу којма су дела Душана Матића и Иве Андрића.

Функцију главног и одговорног уредника НИН-а обављао је у време када је овај недељник имао тираж од 180.000 примерака (1963–1968), а тринаест година је био и председник Српске књижевне задруге. Током радног века, уређивао је низ значајних библиотека, учествовао у раду уређивачких одбора бројних гласила и приредио књиге Душана Костића, Јосипа Броза Тита и Скендера Куленовића. Током 1971. године обављао је функцију председника Удружења књижевника Србије.

Тошовићева поезија преведена је на енглески, француски, руски, мађарски, немачки, пољски, чешки, румунски, турски, албански, италијански и македонски језик. Двоструки је добитник признања владе БиХ, 1947. и 1948. године, а Октобарску награду града Београда добио је 1973. године. Носилац је и бројних других одликовања: Ордена заслуга за народ II реда, Ордена партизанске звезде III реда, Ордена за храброст и „Партизанске споменице 1941ˮ.

Умро је 23. августа 1986. године у Београду и сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу.

Дисово пролеће

Треће Дисово пролеће, одржано 16. априла 1966. године, било је посвећено поезији Риста Тошовића. У Сали Скупштине општине Чачак о стваралаштву награђеног песника говорио је књижевни критичар Зоран Глушчевић, док су на приредби, чији је домаћин био Бранко В. Радичевић, Дисове и Тошовићеве стихове казивали драмски уметници Тамара Милетић, Јован Милићевић и Зоран Ранкић.

Цитат

Мислим да се данашњи песник, пре свега, мора ослободити осећања да је несхваћен, односно да га је сам живот, време, бацио на споредни колосек. Песник је још запањен, он још не може доћи себи од запрепашћења да неко може поезију подредити аутомобилу, на пример, иако је и сам себе све чешће затицао у мислима о томе како је понекад лепо уживати у брзини. У ствари, проблем је у суштини веома једноставан: не губити нерве у некорисним тлапњама о томе како је данашње време ненаклоњено, већ учинити да се то време разуме, што ће рећи, да се поезија врати том времену, не да му се приклони, већ да га испуни новим људским садржајем.

            Ристо Тошовић у разговору са Николом Дреновцем

 објављеном у књизи Писци говоре, Београд, „Графос”, 1964, стр. 466.

Збирке песама

Линкови

Експонати