САША РАДОЈЧИЋ (12. 1. 1963)
Песник, књижевни критичар, есејиста, преводилац и универзитетски професор Саша Радојчићрођен је 12. јануара 1963. године у Сомбору, где и данас живи. Дипломирао је и докторирао филозофију на Филозофском факултету у Београду, а на Филолошком факултету у Београду магистрирао je у области Науке о књижевности. Предаје Филозофију уметности на Факултету ликовних уметности у Београду. Као млад песник био је учесник фестивала поезије у Титограду, Лозници, Врбасу и Бијелом Пољу. За песме, од којих ће се неке наћи међу корицама прве збирке песама, награђен је првом наградом на сусретима младих песника у Титограду (1983) и Бијелом Пољу (1985), а на конкурсу приштинског Новог света другом наградом (1985).
Објавио
је седам књига
песама. У едицији Књига госта, поводом 52. „Дисовог
пролећа”, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” објавила је изабране и
нове песме Саше Радојчића Дуге и кратке
песме 2015. године, а поводом Награде „Десанка
Максимовић”, објављена је књига Радојчићевих изабраних песама За ватру је надлежна душа 2022. Поезија му је превођена на енглески, немачки, мађарски,
пољски, румунски, шпански и словеначки језик.
Радојчић
је аутор теоријских студија (Ништа и
прах, 2006; Стапање хоризоната,
2010; Разумевање и збивање, 2011; Увод у филозофију уметности, 2014; Уметност и стварност, 2016) и и две
збирке огледа и критика (Поезија, време
будуће,2003, Провидни анђели,
2003, Реч после, 2015, Једнапесма
: херменеутичкиизгреди ,2016,
Слике и реченице, 2017,Засветломизочевеколибе :
критичарскипојмовник, 2018,, Огледало
на пијаци Бајлони, 2019). Са немачког језика превео је књиге једног од
најзначајнијих немачких филозофа XX
века Ханса-Георга Гадамера (Похвала теорији,1996; Филозофија
и поезија, 2002; Ко сам ја и ко си ти,
2009), као и дела Мартина Хајдегера (Извор
уметничког дела, 1996), Вилхелма Дилтаја (Доживљај и песништво, 2004), Ридигера Зафранског (Зло или драма слободе, 2005), Ернста Јингера (Дроге и опијеност, 2007), Волфрама Ајленбергера (Ватра слободе, 2014 и Време чаробњака, 2020),Ханса Христифа Бинсвангера (Новац и магија, 2017) Вилхелма Вајблингера
(Живот, песништво и
лудилоФридрихаХелдерлина, 2020) Преводилац
је и текстова Клауса Елера, објављених у хрестоматији Византијска филозофија Василија Татакиса, текстова Фридриха Ничеа
публикованих у тематском двоброју 152/153 часописа Градац, огледа О условима и
могућностима новог хуманизма Карла Јасперса, публикованог у Летопису Матице српскеу новембру 2001.
године, као и есеја Хуга
фон Хофманстала и Хајнриха
Манауврштених у Антологију немачког есеја,
коју је приредио Драган Стојановић 2009. године.
Добитник
је књижевних признања: „Печат вароши сремскокарловачке”, Награде „Бранко Ћопић” , Награде „Ђура
Јакшић”, Награде „Ленкин прстен”, Награде „Венац Лазе Костића”, Дисове, Змајеве
и Награде „Десанка Максимовић”. Годишњом
наградом Друштва књижевника Војводине награђен је његов превод Гадамерове Похвале теорији, а Наградa
„Милан Богдановић” припала му је за критички текст о поезији Борислава
Радовића, објављен у новосадском Дневнику,
под насловом Песник песама, 18.
септембрa 2002. године.
Стални
је члан-сарадник Матице српске и члан Одбора Одељења за језик и књижевност Матице
српске. Такође, члан је Српског ПЕН центра, Српског књижевног друштва, Српског
филозофског друштва, Естетичког друштва Србије и Друштва за античке студије
Србије.
.Приредио је антологију новијег српског
песништва од 1991. до 2020. године Сенке
и њихови предмети (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2021). За абтологијску
едицију Десет векова српске књижевности приредио је књиге бр. 118 Божидар Кнежевић и бр. 119 Аница Савић Ребац.
Учесник је научних скупова посвећених најистакнутијим
ствараоцима српске књижевности.
Ожењен је Јадранком. Имају
синове Стефана и Филипа.
Дисово пролеће
Жири у саставу Васа Павковић (председник), Горан
Максимовић и Ђорђе Деспић одлућио је да Дисова награда за 2015. годину припадне
Саши Радојчићу.
У
дворишту Народног музеја венац пред Дисовубисту положили су Саша Радојчић и Маша
Сеничић, добитник Награде „Млади Дис” за 2015. годину. Слово о поезији
изговорио је Верољуб Вукашиновић, песник из Трстеника. Завршна свечаност
уприличена је на Великој сцени Дома културе.
Издавачку
делатност 52. Дисовог пролећа, чији је уредник била Даница Оташевић, чинили су:
збирка Радојчићеве поезије Дуге и кратке
песме, 46. број листа Дисово пролеће
и каталог изложбеПесма, граница световапосвећене
лауреату 52. Дисовог пролећа аутора Оливере Недељковић.
и не примећује
како сунце смењује вишедневну кишу,
како ваздух постаје топао и тежак,
како пролеће узмиче пред летом,
мој син чита и не примећује
метеж, не види никога, ништа не види,
ни пчелу која му је слетела на колено,
ни оца мог који седи крај унука,
замишљен у неку своју мисао,
загледан у неку своју непостојећу тачку,
мој син, траг моје душе, чита,
и не примећује ни звуке ни мирисе,
ни промене боја на обичним стварима,
не види ни мене, поносног ни неспокојног,
јер знам: он чита и живот ће проћи крај
њега
као што ево пролази крај мене,
који сам проживео више књига но дана,
мој син чита и не тичу га се годишња доба,
мршти се, задубљен у путовање,
и каже ми, не сасвим тамо, не сасвим овде,
каже ми као да одговара на моје питање,
каже ми гласним и мирним гласом,
и не дижући поглед са слова, жедан сам,
тата.
тако сам жедан.
и не примећује
како сунце смењује вишедневну кишу,
како ваздух постаје топао и тежак,
како пролеће узмиче пред летом,
мој син чита и не примећује
метеж, не види никога, ништа не види,
ни пчелу која му је слетела на колено,
ни оца мог који седи крај унука,
замишљен у неку своју мисао,
загледан у неку своју непостојећу тачку,
мој син, траг моје душе, чита,
и не примећује ни звуке ни мирисе,
ни промене боја на обичним стварима,
не види ни мене, поносног ни неспокојног,
јер знам: он чита и живот ће проћи крај
њега
као што ево пролази крај мене,
који сам проживео више књига но дана,
мој син чита и не тичу га се годишња доба,
мршти се, задубљен у путовање,
и каже ми, не сасвим тамо, не сасвим овде,
каже ми као да одговара на моје питање,
каже ми гласним и мирним гласом,
и не дижући поглед са слова, жедан сам,
тата.
тако сам жедан.
О чему говоримо када говоримо о будућности поезије? О поезији, или о себи? Јер да ће поезије бити и када више не буде нас којио њеној будућности размишљамо, јасно је. Са нама се не окончава свет. У том смислу, поезија има будућност, без обзира не будућност песника. Истина, у овом часу, ми ништа поближе не можемо да кажемо о облику те будућности. Поезија ће живети, биће душа које ће се изражавати песмом, ти изрази ће стизати до других душа у облику који ће будућа времена сматрати најприличнијим. Већ данас на Интернету постоје веб-стране посвећене поезији. Страх од нових медија и њиховог тобоже погубног деловања на песништво, дакле нема много оправдања. Кључно је питање како ће песници успевати да препознају и изразе промене у осећајности будућих времена. Хоће ли њихова песма успети да очува однос према истини, или ће постати само лепи привид? Хоће ли у поезији наставити да пулсира живо језгро једног језика? Хоће ли се у песми отварати живот и свет? Поезија је настала у доба свеопште усмености, преживела је једном гигантски напор апстракције који је човечанство учинило када је откривено писмо – и нема јаког разлога да сумњамо у будућност поезије у раздобљу нове усмености које нам отвара ера електронских медија. Сад, можда ће се неки чиниоци преобразити или нестати (мислим да посебно питање ауторства може да изгуби на важности у повезивању на мрежи која покрива свет), али поезија, поезија ће живети. Макар и без књига. Без инокосних песника. Само као поезија.
Саша Радојчић, у тексту Будућност поезије, без знака питања, у часопису Поезија, год. 1, бр. 3-4 (децембар
1996), стр. 207.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Узалуд снови | Народна библиотека „Карло Бјелицки”, Сомбор | 1985 |
| Камерна музика | „Нолит”, Београд | 1991 |
| Америка и друге песме | „Нолит”, Београд | 1994 |
| Елегије, ноктурна, етиде, изабране и нове песме | Народна библиотека „Радослав Веснић”, Краљево | 2001 |
| Четири годишња доба | „Рад”, Београд | 2004 |
| Cyberzen | Народна библиотека „Стефан Провенчани”, Краљево | 2013 |
| Дуге и кратке песме: изабране и нове песме | Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак | 2015 |
| То мора да сам такође ја | „Архипелаг”, Београд | 2020 |
| За ватру је надлежна душа | Задужбина „Десанка Максимовић”, Народна библиотека Србије | 2022 |
