СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ (2. 9. 1910 ‒ 25. 1. 1978)

Биографија

Скендер Куленовић, босанскохерцеговачки писац и академик, рођен је 2. септембра 1910. у Босанском Петровцу. Очева беговска, угледна и имућна  породица, осиромашила је услед мера аграрне реформе, па се селе у Травник. Тамо, у родном месту своје мајке, Куленовић завршава Језуитску гимназију и почиње да се бави књижевношћу. Збирку сонета Оцвале примуле написао је у трећем разреду средње школе.

Уписује право на Загребачком свеучилишту и постаје члан Комунистичке партије Југославије. Започиње сарадњу са часописима Хрватски дневник и Нови бехар. Како би се у потпуности посветио новинарству и књижевности, 1935. године напушта студије. Две године касније, са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем, основао је часопис Путоказ, у коме штампа своју прву приповетку (Ноћ у везирском граду).     

Током Другог светског рата, прикључио се првом партизанском одреду Босанске Крајине. У логорима му страдају браћа, познати сликар Мухамед и фудбалер Музафер. Подстакнут актуелном ситуацијом, писао је поеме, прозна дела и политичке чланке. Уређивао је листове Ослобођење, Глас и Босански ударник. Био је члан већа на другом заседању АВНОЈА 1943. године и носилац Партизанске споменице 1941.

У послератним годинама, радио је као директор драме Народног позоришта у Сарајеву, где је такође режирао три представе. Оженио се Вером Црвенчанин, такође учесницом НОБ-а и првом филмском редитељком бивше Југославије. Имали су двоје деце, Вука (касније композитора) и Биљану (балерину).

Уређивао је Преглед, Књижевне новине и Нову мисао. Тринаест година је био драматург Народног позоришта из Мостара, а у Београду уредник издавачког предузећа „Просвета”.

Скендер Куленовић је за књижевни рад награђен многим признањима. Нека од њих су: Октобарска награда Београда (1968), Седмојулска награда Србије (1971), Награда АВНОЈА-а (1972), Змајева награда (1974). За дописног члана САНУ изабран је 1965. године, а у редовно звање примљен 21. марта 1974. године

Тежио је да живи искључиво од уметности, понекад се жалећи што му остали послови одузимају време које би могао посветити писању.

Умро је 25. јануара 1978. у Београду.

Године 1978. установљена је књижевна награда са његовим именом.

Дисово пролеће

Скендер Куленовић је био гост Дисовог пролећа 17. маја 1975. Његова супруга Вера Црвенчанин казивала је песму Нирвана пред Дисовим спомеником, а на отварању изложбе Куленовићевих књига говорио је Ђуро Гавела.

На свечаној приредби у Великој сали Дома културе, чланови „Театра поезије”, Вера Црвенчанин и Адем Чејван, говорили су стихове лауреата. О његовом стваралаштву су беседили Стеван Раичковић, Васко Попа, Рајко Петров Ного и Ђуро Гавела.

Збирка Стојанка мајка Кнежопољка објављена је поводом тридесетогодишњице победе над фашизмом и дванаестог Дисовог пролећа у пет стотина нумерисаних примерака у издању чачанске Библиотеке.

СТЕЋАК

Стећак мраморни ћути говором сцена по боку,
јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њег и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје, кад све већ овдје пише?
Посљедњу блиједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло – то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује длијетом по стећку свом стишај,
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.

СТЕЋАК

Стећак мраморни ћути говором сцена по боку,
јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њег и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје, кад све већ овдје пише?
Посљедњу блиједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло – то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује длијетом по стећку свом стишај,
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.