Биографија

СЛАВКО ВУКОСАВЉЕВИЋ (17. 1. 1927 ‒ 20. 7. 2004)

Песник, преводилац и новинар Славко Вукосављевић родио се у Ужицу, 17. јануара 1927. године, у трговачкој породици. Након завршене гимназије, преселио се у Београд и започео студије књижевности на Филозофском факултету, али је убрзо прешао на англистику.

Слушао је предавања филозофа Душана Недељковића и психијатра Владимира Вујића, у оригиналу читао Пушкина и Љермонтова, писао за листове Млади борац и Омладина. У овом периоду објављује поему Кадињача (1950) инспирисану сећањима на Други светски рат, у коме је као петнаестогодишњак постао курир једне партизанске јединице. Савез бораца Ужица штампао је ово дело у сто хиљада примерака. Исте године, Вукосављевић започиње сарадњу са новооснованим часописом Књижевност, а наредне је примљен у Удружење писаца Србије.

Као стипендиста југословенске владе, од 1956. до 1958. године у Рангуну је студирао бурмански језик. По повратку постаје руководилац Центра за културу Радничког универзитета „Ђуро Салај” и ту функцију обавља до 1961. године. Био је новинар информативне службе Извршног већа и Скупштине СР Србије. Уређивао је часопис Полет и лист Млада култура, писао за НИН, Омладину, Политику и Младост.

Вукосављевић је, осим претежно родољубиве лирике, писао путописе, репортаже, приче и есеје, а такође преводио са бурманског. Био је добитник Награде Централног већа омладине Југославије, Вукове награде, Седмојулске награде, Награде града Ужица, Рачанске повеље и Октобарске награде града Београда.

Преминуо је 20. јула 2004. у Београду.

Дисово пролеће

            Славко Вукосављевић је Плакету са Дисовим ликом примио на свечаности уприличеној 15. маја 1981. године. О револуционарној поезији је тим поводом испред Дисове бисте говорио Ђорђе Радишић, а о Вукосављевићевом делу, на вечери лауреата, беседили су Драгољуб Ђурић и Иван Шоп. Стихове су казивали Мирјана Карановић и Милутин Караџић, драмски уметници. У Библиотеци Књига госта објављена је збирка Славка Вукосављевића Родољубиве песме, а изашао је и једанаести број листа Дисово пролеће.

БЕЛА ПТИЦА ЗА ЦРНЕ ДАНЕ

Чувајмо малу птицу која ноћу

пева белу песму за црне дане,

међу голим костима и у зеленом воћу,

са малог прста прве гране.

Чувајмо малу птицу међу рекама и облацима,

на бетону, на сузи, на крви, на млеку,

малу песму над корацима

ситног шљунка који одлази у велику реку.

Чувајмо малу птицу. Сетимо се

минута макар једног у забораву.

Куда ће људи главе да носе,

ако кљунови птица падну у траву?

Чувајмо малу птицу ако смо били

макар мало пре смрти убијени.

Да ли је чујете? Пева и цвили,

а кљун јој се црни и црвени.

БЕЛА ПТИЦА ЗА ЦРНЕ ДАНЕ

Чувајмо малу птицу која ноћу

пева белу песму за црне дане,

међу голим костима и у зеленом воћу,

са малог прста прве гране.

Чувајмо малу птицу међу рекама и облацима,

на бетону, на сузи, на крви, на млеку,

малу песму над корацима

ситног шљунка који одлази у велику реку.

Чувајмо малу птицу. Сетимо се

минута макар једног у забораву.

Куда ће људи главе да носе,

ако кљунови птица падну у траву?

Чувајмо малу птицу ако смо били

макар мало пре смрти убијени.

Да ли је чујете? Пева и цвили,

а кљун јој се црни и црвени.

Цитат

Никад нисам бринуо о својој песничкој будућности. Не ценим много тенденције и теорије, а нарочито када је реч о литератури и поезији. Мада, као и мој пријатељ Стева Раичковић, песнике делим на оне који пишу песме и они који јесу песници, увек су ми важније биле песме од песника. Такав став имам и према себи. Знам много песама и волим много песника, за неке ме вежу постојана пријатељства.

Славко Вукосављевић у разговору Мој се живот поједностављује

 са Милошем Јевтићем, објављеном у часопису Међај, год. 5, бр. 8, стр. 31.

Збирке песама

Линкови

Експонати