ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ (15. 4. 1913 ‒ 13. 1. 2003)

Биографија

Песник, преводилац, есејиста и правник Танасије Младеновић рођен је у Сараорцима код Смедерева, 15. априла 1913. године. Као ученик Смедеревске гимназије, 1932/3. је са неколико пријатеља покренуо часопис Књижевни круг. Након седам објављених бројева, режимска цензура забрањује даље излажење листа.

У склопу предратног студентског покрета, Младеновић је уз др Милоша Савковића, књижевног историчара и критичара, Аврама Амара, скојевског руководиоца и Јована Јовановића, новинара, покренуо и био један од уредника Речи младих. И овај лист је укинут након изласка другог броја. Због припадности тада илегалној Комунистичкој партији Југославије, Младеновић је 1936. године четири месеца провео у затвору, према одлуци Државног суда. На Правном факултету је дипломирао следеће године, запосливши се као адвокатски приправник. Током Другог светског рата био је члан Народноослободилачке борбе, комесар Другог шумадијског партизанског одреда. Руководио је Политичким одељењем Друге далматинске ударне бригаде, Пропагандним одсеком Главног штаба НОВ Србије и био члан Пропагандног одељења АВНОЈ-а. Између 1944. и 1947. уређивао је дневник Глас.

У годинама након ослобођења, радио је као новинар и уредник Дуге, директор Књижевних новина, председник Позоришног савета Београдског драмског позоришта и Комитета за кинематографију Владе НР Србије (1947-1951). Био је члан Европског друштва за културу (1970), Управе Удружења књижевника Србије и Извршног одбора Заједнице европских писаца (1958-1968), секретар Одбора за просвету Савезне скупштине СФРЈ (1954-1964) и више пута вршио различите политичке функције (као посланик и при Савезу удружења бораца).

Објавио је преко четрнаест збирки поезије и добио велики број признања. Нека од њих су: Партизанска споменица 1941; Орден републике са златним венцем, Орден за храброст, Орден Вука Караџића, Седмојулска награда (1959), Награда Министарства просвете (1949), Плакета са Дисовим ликом (1991), Вукова награда (1994), Награда  „Раде Драинац” (1995), Награда издавача БИГЗ за књигу године (Помешане карте, 1985), Одзиви Филипу Вишњићу (1996), Штап Бранислава Нушића – Сокобањски сусрети (1996), „Десанка Максимовић” (1997), Златни кључ Смедерева (1997), „Заплањски Орфеј”(2000).

Био је близак пријатељ Добрице Ћосића и Бранка Миљковића. Сматра се једним од заслужних за повратак Милоша Црњанског у Југославију (1965). Током демонстрација из 1968. године омогућио је студентима да јавно искажу ставове у оквиру Књижевних новина. Због заслуга породице Младеновић у Народноослободичачкој борби (песнику су као борци погинули прва супруга и два брата, од којих је Светомир народни херој), њихова кућа у Сараорцима проглашена је спомеником културе од великог значаја.

Танасије Младеновић је преминуо 13. јануара 2003. у Београду.

Дисово пролеће

Танасије Младеновић је Плакету са дисовим ликом примио на свечаности приређеној 15. и 16. маја 1991. године. О песнику су пред Дисовим спомеником говорили Милутин Срећковић и Чедомир Мирковић, а стихове су казивали Олга Савић и Рале Дамјановић. Аутор изложбе и првог по реду пратећег каталога посвећеног Младеновићевом стваралаштву била је Марија Орбовић. У Библиотеци Књига госта штампано је друго издање збирке Тридесет три сонета, а објављен је и 21. број листа Дисово пролеће.