Биографија

Биографија

Василије Васко Попа је рођен 29. јуна 1922. године у банатском селу Гребенцу. Године 1928. будући песник полази у основну школу у Вршцу, а потом у истом месту уписује Реалну гимназију у којој постаје активни члан литерарне секције „Јован Скерлићˮ. Почиње да сарађује у листу Нови средњошколац.

 У то време упознаје гимназијалку Хашу Сингер са којом ће провести читав живот. Као матурант, са одличним успехом из свих предмета осим математике, уписује Филозофски факултет у Београду, а убрзо прелази на Технички факултет. Након окупације земље, најпре одлази на студије медицине у Букурешт, а потом 1942. године уписује филозофију у Бечу. Следеће године интерниран је у концентрациони логор у данашњем Зрењанину. По ослобађању, враћа се у Беч, где слуша предавања из француске и немачке књижевности. Издржава се радећи као кондуктер у трамвају.

Након рата, враћа се у Вршац, где је примљен у Савез комунистичке омладине, а касније и у Комунистичку партију. Обављао је дужност референта за просвету Градског народноослободилачког одбора.  По доласку у престоницу, 1945. године наставља студије на београдском Филозофском факултету и почиње да ради у литерарној редакцији Радио Београда, где упознаје Душана Матића. Као студент постаје оснивач и главни уредник Лумине, првог књижевног часописа на румунском језику у Југославији. Након дипломирања на романској групи Филозофског факултета, 1950. године објављује прве песме у периодици. Од 1951. до 1953. године обавља дужност генералног секретара Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска.

            Године 1952. постаје члан Удружења књижевника Србије, а годину дана касније објављује прву песничку књигу Кора, која је награђена Бранковом наградом. Од 1954. године запослен је као уредник у издавачком предузећу „Нопокˮ (касније „Нолитˮ). За књигу Непочин-поље, објављену 1956. године, додељена му је Змајева награда. Током 1958. године објављује зборник народних умотворина Од злата јабука, а потом, у друштву Миодрага Павловића и Живорада Стојковића, путује на Хиландар.

          Први преводи Попиних песама излазе у Паризу 1959. године, а наредни период обележиће излазак Урнебесника, зборника песничког хумора (1960), Поноћног сунца, зборника песничких сновиђења (1962), као и избора Попиних песама преведених на пољски, немачки, чешки, румунски и словачки језик. Почетком седме деценије 20. века, песник је изабран у Управни одбор „Српске књижевне задругеˮ у којој ће бити члан уређивачког одбора Едиције Стара српска књижевност. Након објављивања књиге песама Споредно небо, у Бечу му је уручена Аустријска државна награда за европску литературу.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. Исте године је награђен Седмојулском наградом и оснива „Књижевну општину Вршац”. Сабране песме Васка Попе на енглеском језику објављене су у Њујорку 1975. Добио је Награду АВНОЈ-а и изабран за потпредседника Матице српске и дописног члана Академије „Малармеˮ у Паризу. У Гетингену је одбрањен докторат на тему његове поезије, а песник је гостовао на бројним фестивалима широм света.

Васко Попа је преминуо 5. јануара 1991. године на Војно-медицинској академији. Сахрањен је на православни Божић у Алеји заслужних грађана у Београду.

У родном Вршцу је 1995. године установљена награда с његовим именом. Први добитник, песник Борислав Радовић, приредио је Сабрана дела Васка Попе, уврстивши и дела из његове оставштине.

Дисово пролеће

Друго Дисово пролеће одржано је 19. априла 1965. године у дворишту Народног музеја и било је посвећено поезији Васка Попе. Драмски уметници Марија Милутиновић и Миодраг Радовановић Мргуд говорили су стихове, а о Попиној поезији беседио је Миодраг Павловић. У име домаћина гостима се обратио Бранко В. Радичевић. 

Цитат

Песникови дарови данас су скромни, али су праизворни, чисти и дају се од срца. Срце сваког песника данас је књига у пламену. Песник листа ту књигу и читању се учи. Оно што данас песник у својим стиховима говори, муцање је првих слова тешке и бескрајне духовне азбуке. Песник учи ту азбуку да би ослободио и себе и људе око себе од неписменог живота који рађа смрт и од неписмене смрти која не рађа живот. При том се мирно излаже опасности да испадне сумњив у очима свезнајућих, самозадовољних људи. Такав је његов посао данас и одвајкада. Песник, коме се тај посао често и не признаје као озбиљно занимање, у ствари је брат рудара, ловаца на бисерне шкољке, чувара светионика. Његово занимање једно је од оних за које се каже: „Па неко мора и то да ради.ˮ Уосталом, песник сам себи није важан: важно му је песништво. Песник ради упркос свима онима којима није потребан, ради, штавише, понекад и упркос самоме себи. Истине до којих долази не мазе људе око њега али ни њега самог. Песнику даје снагу да истраје у своме чудном, тешком и опасном послу једино сазнање да је неопростиво допустити да пламена књига у грудима гори и изгори узалуд, непрочитана. Песникови дарови, те речи из пламена спасене по цену живота, употребљиви су искључиво за оне који их воле.

1968.                       

            Васко Попа, Записи о песништву, Васко Попа, приредио Драган Хамовић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад,  2015, стр. 235.

Збирке песама

Линкови

Експонати