Протичу дани безбојни и прости,
круне се, бришу, без икаква трага,
ко смртни, што не остављају блага,
па им се име дроби, ко и кости.
Протичу дани дремљиви и гњили,
без емоција, у тупој несвести –
и стално гину под времена пести,
као да нису никада ни били.
Јалови, млаки, једнолико сиви;
без бујности, топлине и без зрака,
ко мутни дани одртих божјака.
О, зар то је живот? Зар се ово живи?
Зар тако да ме мластост моја мине?
Ко облак који скрива огањ грома,
а после, као маглуштина трома,
у кужној дољи над мочари плине.
О, пре но што ми усуд грмне: дости!
и смрзне жарки ток плахе ми крви,
пре но све снове крилате ми смрви
незграпни жрвањ пусте обичности:
још један час, о, само онај желим,
кад се разбукти узаврела младост,
и за животом раскалашна радост
затрепти снова живцима већ свелим;
ах, онај часак раскошни и врући,
кад једним махом досегнути све ћу;
блаженства правог сву заносну срећу,
за којом тол’ко већ гинем чезнући.
Па у тај тренут сјајни, узрујани,
када се бацим на пучину страсти,
и срчућ’ сок опојних, врелих сласти
набујам снагом, ко древни Титани:
нек дух мој горди, на врхунцу миља
– ослобођен свих уских, губих пута –
прхне, и презрев нискост земних кута,
распе се зраком бескрајног свесиља!..