Биографија

ВЛАДИМИР КОПИЦЛ (8. 8. 1949)

Владимир Копицл је рођен 8. августа 1949. у Ђенерал Јанковићу на Косову. У Новом Саду је похађао основну школу, гимназију и Филозофски факултет, где је 1978. и дипломирао на Катедри за југословенску и општу књижевност.

Прву песму, Паучина, објавио је 1970. године и од тада сарађивао са великим бројем листова и часописа: Поља, Младост, Република, Књижевна реч, Око, Питања, Лица, Летопис Матице српске, Златна греда, Свеске, Књижевни магазин... Био је уредник новосадског Центра за уметност Трибине младих (1971-1973), професор у Центру за образовање кадрова преводилачке и културолошке струке „Карловачка гимназија“ (1978/9), а од 1981. део редакције Дневника као књижевни, филмски и позоришни критичар-уредник.

Копицл је познат као представник алтернативне културе, којој је на различитим пољима рада посвећен дуже од пола века. Преводи, приређује зборнике и књиге, уређује часописе, опробао се у новинарству, бави се концептуалном уметношћу и перформансом, експерименталним филмом, теоријом културе и позоришном критиком.

Са енглеског језика превео је поезију Буковског, Чарлса Симића, Карвера, Дугена, Коха, Викса, теоријске радове Кандинског, Колинса, Гросмена и других, неколицину савремених грчких песника. Као члан новосадског концептуалног круга и неоавангардних група, излагао је на бројним самосталним и групним изложбама у нашој земљи и иностранству. До сада је био члан многих позоришних жирија и управних одбора, селектор позоришних фестивала и учесник међународних симпозијума из области, књижевности, театра, издавачке делатности.

За своју прву збирку песама Аер (1979) добио је Бранкову награду. Лауреат је и Стеријине награде за позоришну критику (1989), Награде Друштва књижевника Војводине за књигу године и Награде „Стеван Пешић“ (2003), Награде „Исток-Запад“ Матичне библиотеке „Светозар Марковић“ у Зајечару (2006), Дисове награде за комплетан песнички опус (2008), Награде „Десанка Максимовић“ (2012), Ramonda Serbica за допринос књижевности и култури (2017), „Димитрије Митриновић“ за изузетан допринос српској култури и очувању лепих уметности (2021).

Аутор је романа Пурпурна декада (2020), Шпанска чизма (2021) и Паклена путарина (2022).

Живи и ради у Новом Саду.

Дисово пролеће

Награда Владимиру Копицлу додељена је на четрдесет петим свечаностима Дисовог пролећа, одржаним 23. маја 2008. године. На завршној вечери говорили су Гојко Божовић и Богдан А. Поповић. Стихове  добитника говорили су драмски уметници Игор Илић и Бранислав Томашевић. Збирка Совин избор објављена је у Библиотеци Књига госта, као 34. издање, поред публикације Дисово пролеће бр. 39 и каталога изложбе Најбољи свет, чији је аутор мр Маријана Матовић.

ИМЕ

 Време пише по телу све оне бивше ствари

којих се тело, док лежи, скоро никако не сећа.

Та књига расте и расте, као све што се пише,

као што трава расте, као што рука се помери

и тако поздрави дан а тамо ничега нема:

као да је истекло, као низ руку, по длану

којег се тело још сећа, јер се држи уз њега.

Оно стоји и лежи и мирно прихвата ваздух

чак и кад плута, лебди, јер не може другачије

све док се зове живо, док препознаје време,

оне сате и часове којих се можда и не сећа,

али то никада, никоме, неће и не зна да каже.

Заправо, неко то каже, али тај нема имена,

ту танку, нејасну границу што дели време од тела.

ИМЕ

 Време пише по телу све оне бивше ствари

којих се тело, док лежи, скоро никако не сећа.

Та књига расте и расте, као све што се пише,

као што трава расте, као што рука се помери

и тако поздрави дан а тамо ничега нема:

као да је истекло, као низ руку, по длану

којег се тело још сећа, јер се држи уз њега.

Оно стоји и лежи и мирно прихвата ваздух

чак и кад плута, лебди, јер не може другачије

све док се зове живо, док препознаје време,

оне сате и часове којих се можда и не сећа,

али то никада, никоме, неће и не зна да каже.

Заправо, неко то каже, али тај нема имена,

ту танку, нејасну границу што дели време од тела.

Цитат

Поезија је први и најчистији облик писаног израза, плес у ваздуху довољно ретком да и аутор и читалац буду подједнако опијени у основи трезвеним инструментом какав је језик. Ту мајсторисање не помаже, а пука виртуозност најчешће шкрипи, све док им се не придружи и штогод сасвим ретко, делом и неухватљиво, пред чим и гологлав скида капу.

Владимир Копицл, у разговору са Марином Мирковић Часно је стајати у сенци Митриновића,

објављеном у  Вечерњим новостима, 23.2.2021. (доступно на: https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/967805/casno-stajati-senci-mitrinovica-vladimir-kopicl-laureat-priznanja-fonda-ars-longa)

Збирке песама

Линкови

Експонати