ВОЈИСЛАВ КАРАНОВИЋ (1. 1. 1961)
Песник Војислав Карановић рођен је 1. јануара 1961.
године у Суботици у породици Мирјане, рођене Стеванов, и Владимира Карановића.
Детињство је провео у Сремским Карловцима, а потом се породица сели у Нови Сад.
Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду, где је и дипломирао на Групи за
југословенске књижевности и општу књижевност на Филозофском факултету. Радио је
као драматург у редакцији драмског програма Радио Новог Сада, потом прелази у
Културни центар Новога Сада, па у Радио-телевизији Србије. Данас живи у
Београду и ради као аутор и уредник емисија Код
два бела голуба и Моја књига на
Првом програму Радио Београда. Ожењен је
Виолетом, професором књижевности, и имају сина Милана.
Војислав
Карановић пише поезију, радио-драме и есеје. До сада су изашле три књиге Карановићевих изабраних песама: Дах ствари: изабране песме, 2005;Поезија настаје: изабране
песме = Poetry originating: selected poems, двојезично
српско-енглеско издање у избору и преводу Драгана Пурешића, 2014. и Загрљај
у коме нема никога: изабране песме, 2020.
Поезија му је превођена на енглески,
француски, пољски, мађарски, словачки, фламански, јапански, бугарски, румунски,
македонски, словеначки, немачки и друге језике.
Објавио је и књигу есеја Ослобађање
анђела (2013). Бави се превођењем са енглеског језика.
Добитник
је бројних угледних признања: „Печат вароши сремскокарловачке”, „Бранко Ћопић”,
„Бранко Миљковић”, „Златни сунцокрет”, „Меша Селимовић”, Дисове награде,
награда „Ђура Јакшић”, „Васко Попа”, „Тудор Аргези”, „Ленкин прстен”, Змајеве
награде и Награде „Десанка Максимовић”. Поводом Награде „Десанка Максимовић”, у
новембру 2020. године одржан је Научни скуп посвећен лирици Војислава
Карановића, а годину дана касније објављен је зборник радова, који је уредила
Светлана Шеатовић.
Дисово пролеће
Одлуком жирија у саставу Мирослав Максимовић (председник), Владан Матијевић, Васа Павковић, Саша Радојчић и Драган Хамовић, донео је одлуку да Дисова награда за 2005. годину припадне песнику Војиславу Карановићу. На вечери лауреата о Карановићевој поезији говорили су књижевни критичари Драган Хамовић, Саша Радојчић и Васа Павковић. Стихове је казивао драмски уметник Милан Михаиловић. Изложбу и каталог Скица за аутопортрет приредила је библиотекар Милица Баковић.Тим поводом, објављена је књига Карановићевих изабраних песама Дах ствари као 31. публикација у едицији Књига госта.
Нека све друго оде, развеје се,
Изгуби. Само светлост
Да је ту, благим оком
Да ме гледа. Чак
Ако је груба и на силу
Улази кроз стаклена
окна.
И онда кад таре рамена
О пукотине између
ролетни.
Опраштам јој упорно
куцкање
По очним капцима у
часу
Kад они не желе да се
отворе.
Јер та жеља је као
камен:
Брзо тоне, пада на
дно.
Светлост је лептир
Слетео на зенице.
Тај цвет
Леп је као честице
Усковитлане прашине.
Само да гледам, у њој
Да се изгубим.
Kао што сам себе губио
У сјајном погледу оне
Kоју сам једном
Стидљиво ухватио
За руку, помиловао
По надланици.
Нека све друго оде,
И љутито залупи врата
За собом. Док је она
ту
Све је на свом месту.
У снопу светлости
Трепере ситна зрнца
Kао прах са крила
Анђела.
Зар да тражим више?
Нека све друго оде, развеје се,
Изгуби. Само светлост
Да је ту, благим оком
Да ме гледа. Чак
Ако је груба и на силу
Улази кроз стаклена
окна.
И онда кад таре рамена
О пукотине између
ролетни.
Опраштам јој упорно
куцкање
По очним капцима у
часу
Kад они не желе да се
отворе.
Јер та жеља је као
камен:
Брзо тоне, пада на
дно.
Светлост је лептир
Слетео на зенице.
Тај цвет
Леп је као честице
Усковитлане прашине.
Само да гледам, у њој
Да се изгубим.
Kао што сам себе губио
У сјајном погледу оне
Kоју сам једном
Стидљиво ухватио
За руку, помиловао
По надланици.
Нека све друго оде,
И љутито залупи врата
За собом. Док је она
ту
Све је на свом месту.
У снопу светлости
Трепере ситна зрнца
Kао прах са крила
Анђела.
Зар да тражим више?
Песма је у суштини нека врста молитве. Многе молитве јесу истинске песме. Као и у молитви, у песми човек води тихи разговор са сопственом душом. И песма и молитва јесу обраћање вишем бићу, оном бићу које означава свеобухватност. С том разликом што се песма увек обраћа и човеку, чулно је устрептала и разиграна, слави радост појединачног постојања и изражава тугу због пролазности живота и наше коначности. Као и молитва, песма нуди мир и утеху. Али песма се не одриче ни немира, сумњи, растрзаности.. И молитва и песма рачунају на супротности, а пре свих на супротност између вечног и коначног. Молитва супротности прима у загрљај, жели да их помити, у себе упије. Песма настаје из додира супротности...
Војисалaв Карановић у
есеју Натпевано безверје, у књизи Ослобађање анђела, Народна библиотека
„Стефан Првовенчани”, Краљево, 2013, стр.67-68.
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Тастатура | Матица српска, Нови Сад | 1986 |
| Записник са буђења | Матица српска, Нови Сад | 1989 |
| Жива решетка | Матица српска, Нови Сад | 1991 |
| Стрми прозори | Матица српска, Нови Сад | 1994 |
| Син земље | Српска књижевна задруга, Београд | 2000 |
| Светлост у налету | „Плато”, Београд | 2003 |
| Дах ствари - изабране песме | Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак | 2005 |
| Наше небо | Завод за уџбенике, Београд | 2007 |
| Унутрашњи човек | Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево | 2011 |
| Поезија настаје: изабране песме =Poetry originating: selected poems, двојезично српско-енглеско издање у избору и преводу Драгана Пурешића | Народна библиотека Србије, Београд | 2014 |
| Избрисани трагови | Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево | 2017 |
| Загрљај у коме нема никога: изабране песме | Задужбина „Десанка Максимовић”, Народна библиотека Србије | 2020 |
