На светски дан поезије
уплаших се:
налетећу на песника у супермаркету.
Хлеб ће ми испарити из руку.
Со ће аутоматски постати библијска.
Иза стакленог рафа
свако месо биће део и мог тела.
И свака кост цитат Адамовог ребра.
Међу полицама са дестилатом
анакреонтике у винским боцама
моћи ћу да преживим само унапред пијана.
Из врећа са кромпиром
провириће Шејмас Хини:
однесем ли га кући, желећу још само
да будем љупка овчица на ирским пољима.
Могла бих да купим још само
неопевани кечап,
храну за псе, бар она није овековечена у чудо
или тоалет папир: љубавна митологија
још увек није стигла до WC-а
нити ко је упоредио своју тугу
са напуштеним бидеом.
Мада поезија, песниче мој, јесте биде –
да би се угнездио у њој
ипак ти душа мора поседовати
нешто женске мекоте.
На светски дан поезије, уплаших се:
преплавили су улице
попут птица из Хичкоковог филма.
После таквог искуства
зауставићу се испред рерне
као Силвија Плат.
И још ћу размишљати
шта да ставим у њу.
Ана Ристовић