МРАМОР, СРЕБРО И ЗВЕЗДЕ
АНИЦЕ САВИЋ-РЕБАЦ
1.
Аница Савић-Ребац је сасвим
посебна појава у српској књижевности. Нико ни пре ни после ње није тако
писао. Она је, како то каже Миодраг Павловић у свом познатом есеју који
је у књизи Осам песника насловљен
само именом песникиње, сасвим
посебан случај. И њен животни пут је, имајући у виду тадашње социјалне
и друштвене прилике, био посебан. Слободоумна, образована, даровита
и одлучна, зрачила је својом личношћу. То се још увек патријархалној
друштвеној заједници бaш и није много допадало.
Аница Савић (1892) је кћи
новосадског професора, познатог писца, првог преводиоца Гетеовог
Фауста, уредника Летописа
Матице српске и секретара Матице, Милана Савића. Њена мајка
Јулијана Давидовац била је пореклом Гркиња из угледне новосадске
породице. У кућу Савића навраћала је српска интелектуална елита,
па и свестрано образовани Лаза Костић коме је Аница била миљеница.
Поред оца је стекла изузетно образовање: већ као дванаестогодишња
девојчица преводила је са више језика, а посебно је импресионирало
њено знање класичног грчког, што јој је касније и одредило судбину:
постала је значајнији хелениста него што је била позната као песникиња.
Године 1910. уписала је класичну филологију на Филозофском факултету
Универзитета у Бечу. После првог светског рата дипломирала је на
Филозофском факултету у Београду. Године 1921. године удала се за
младобосанца Хасана Репца, чиновника Министарства вера Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца. Била је то легендарна љубав. Књигу песама
Вечери на мору објавила је релативно
касно: 1929. године. Докторирала је 1932. године на Филозофском факултету
Универзитета у Београду. После другог светског рата постала је ванредни
професор Филозофског факултета у Београду. Остала је до краја филозоф
и класичан филолог. Три месеца после Хасанове смрти, 1953. године,
одлучила је да ни она више не живи. Живот без љубави за њу није имао
смисла.
Аница Савић-Ребац није
била само најобразованија жена свога доба, већ је била једна од
најобразованијих појава у свеукупној српској култури.
2.
Аница Савић је била вундеркинд.
Када јој је било тринаест година, 1905. године, у Бранковом колу је
објављен њен превод једног одломка Бајроновог спева Манфред. Уследиле су потом њене младалачке
драме Нијова, Ифигенија и Последња свештеница
Паладе Атине. Прве песме, Пан и Ренесанс, објавила
је 1906. године, такође у Бранковом колу. Велики сликар Урош
Предић, један од кућних пријатеља, фасциниран њеним даром и талентом,
пратио је, као и Лаза Костић, све што Аница ради, али у једном писму њеном
оцу, забринут, каже: „То је исувише за једно детеˮ.
Већ ти први, младалачки
радови наговестили су да ће у њеној поезији бити много античких
мотива. О томе сведоче и песме из њене једине књиге Вечери на мору: Моменти из Одисеје,
Хомер, Хомеру, Сафијска ода, Праксителу.
Али, и поред тих тематски сасвим одређених песама, слике античког
света јављају се и у низу других: као поређења или визије давних,
блиставих, мраморних градова што стоје насупрот суморној савремености.
Таквом идеалу стреми вечито немирна душа, симбол нове песничке
осећајности. Тако је, на пример, песма Ренесанса заправо ода
ишчезлом, чистом античком свету који се враћа човечанству:
Кроз тешке окове душе, кроз монашке зидине мрачне,
Кроз нетрпељивост грозну, заслепљеност, незнање,
Проби се опет Јелинства зрак.
У подужој песми Истине
антички свет старе Хеладе издигнут је, као један од врховних принципа
лепоте и истине, у космос и песникиња се у једном стиху, и егзалтирано
и резигнирано, пита:
Где ли су сада јунаци давних митских
времена.
Хелада и јелинство били
су њена опсесија, симболи мудрости, уметности и чистоте.
Но, није само Хелада
била у тематском видокругу Анице Савић-Ребац. Она је своју испирацију
налазила и у пребогатој лектири на разним језицима, у траговима
које су за собом, у европској поезији, али и њеном читалачком искуству,
оставили велики песници. Њене светле тачке у тој галаксији били су
Сафо, Жофре Ридел, Гвидо Кавалканти, Данте, Гете, Шели. У неким од
ових песама песнички предмет постаје субјект који говори. Аница Савић
Ребац, наиме, узима образину песника о коме пише, преузима његово
прво лице и емпатично се уневши у његове мотиве исписује своју инкантацију.
Такве су песме Joffroy
Rudel и Песма Гвида Кавалкантија, као и Гете на Бренеру.
У тим песмама су, поред још неколико, и најлепши стихови које је написала
Аница Савић Ребац. Те песме су најдотераније, њихова фактура је
најконзистентнија.
Међу овим песмама својом
лепотом и етеричношћу осваја песма Данте у Апенину у којој душе
двоје песника који живе у различитим временима, Аничину и Дантеову,
спаја само мост од вечно исте месечине, а потом, када месечев залазак
тај спој доведе у опасност, као нова веза, друкчији лук који ће спојити
те душе из различитих епоха, јавља се, материјализована у слику
моста, светлост платонистичке мисли у коју ће се и песникиња обући
када буде одлазила из ових простора:
О, као вечна одећа светлосна
Обухватиће онде моје биће
Она, што беше душа мојих мисли.
Уз њу би равноправно могла стајати и,
сва етерична, Тосканска елегија посвећена Шелију.
Но, Аница Савић-Ребац
није дозвољавала да у њеној поезији превлада књишка, интелектуална
инспирација. Борила се упорно са самом собом не дозвољавајући да
се њена поезија удаљи од живота. У једном писму Милану Кашанину
пише: Уметност не сме бити сама себи инспирација. То одузима
уметнику и уметности животну снагу. Ја сам то искусила и стога разумем
бар један део ваше кризе.
Звезде, сребро, злато,
бакар, даљине, море, пучина, пространства макро и микрокосмоса, неки
су од експресионистичких реквизита којима се служи Аница Савић-Ребац
у својој јединој збирци песама Вечери
на мору. Њена поезија има сва важна експресионистичка обележја.
Чак и када укрупњеним метафорама – у којима носећу улогу имају именице
којима се означавају различити облици великих пространстава: бескрај, небеса, даљине, исток, запад,
облаци, етир – представља своје
визије, или када јарким бојама дочарава медитеранске, алпске или
нордијске пејзаже, али понајвише оне из средоземља, она то чини да
би у њих сместила тренутке своје интиме. Та њена интима, њено ја, није
ситуирано ни у какав социјални оквир. Место где лирско ја обитава и поставља питања о смислу постојања и
о суштини живота – злу и добром, лепом и ружном, љубави и смрти – или
је какав медитерански пејзаж, или је то космичко безмерје. А и тај поступак
је својствен експресионизму. Можда најсвојственији. Чак и њен сонет
Ромео и Јулија, који спада у оне најлепше песме, исписан је експресионистичким реквизитаријумом:
љубав двоје младих пореди се са пламеним морем, а читаво небо је сведено
на ружу (обрнути принцип: умањење макрокосмоса у микрокосмос) у којој
су они две звезде, јутарња и вечерња, што се спајају...
Иако је била пријемчива
за разне утицаје, пре свега француских парнасоваца и симболиста, а
од наших песника Лазе Костића, Аница Савић Ребац је, и поред недостатака у њеном песничком занату
који су неспорни, значајна експресионистичка песникиња. Она је још
у младим данима песникиња свога времена која се залаже за нове форме:
она, наиме, врло самоуверено уводи у поезију код нас веома мало
коришћени слободни стих. У свом младалачком есеју о великом белгијском
песнику француског израза Емилу Верхарену, објављеном у Бранковом
колу 1909. године, она пише: Слободни стих је био права потреба
новог доба. Њене бројне теме јесу класицистичке, али све што је
написала има несумњиве одлике експресионистичке поетике, а то,
сем у неким спорадичним случајевима (Светлана Слапшак), није довољно
примећено. Можда је дошло време да се ова песникиња чита поново и
друкчије.
Братислав Р. Милановић
(текст преузет из књиге Најлепше песме Анице Савић
Ребац,
Ариадна, Параћин, 2010, стр. 5-8)