КОСОВО Милана Ракића

Јован Пејчић

Косово Милана Ракића

На­ци­о­нал­ни рад Ми­ла­на Ра­ки­ћа од­ви­јао се у две рав­ни. Јед­ну је ис­пу­ња­вао ње­гов ди­пло­мат­ски, др­жав­но-по­ли­тич­ки ан­га­жман. Дру­га ра­ван ко­сов­ских го­ди­на
Ра­ки­ће­вих на­шла је ис­хо­ди­ште у ње­го­вој по­е­зи­ји.[1]

Ра­ки­ће­ве пе­сме с ко­сов­ском те­ма­ти­ком на­ста­ле су тач­но у пе­ри­о­ду ко­ји је пе­сник – иако с по­вре­ме­ним крат­ким пре­ки­ди­ма – про­вео у Срп­ском кон­зу­ла­ту у При­шти­ни, да­кле од 1905. до 1911. го­ди­не.[2]

Осам је Ра­ки­ће­вих пе­са­ма на­дах­ну­то за­вет­ним ко­сов­ским ис­ку­ством. По ре­до­сле­ду на­стан­ка, то су: „Ми­на­ре (1905), „На Га­зи-Ме­ста­ну“, „Си­мо­ни­да“ и „Бо­жур“ (1907), „Је­фи­ми­ја“ и „Кон­дир“ (1910), „На­пу­ште­на цр­ква“ и „На­сле­ђе“ (1911). Нај­ви­ше њих об­ја­вље­но је у Срп­ском књи­жев­ном гла­сни­ку: „Ми­на­ре“, „На Га­зи-Ме­ста­ну“, „Си­мо­ни­да“ и „На­пу­ште­на цр­ква“; оста­ле пе­сме ра­су­те су по Срп­ству: „Кон­дир“ и „Је­фи­ми­ја“ штам­па­не су у Ал­ма­на­ху срп­ских и хр­ват­ских пи­са­ца, „На­сле­ђе“ у Бо­сан­ској ви­ли, „Бо­жур“ у По­ли­ти­ци.[3]

Гру­пи­шу­ћи пе­сме у ци­клус с на­сло­вом На Ко­со­ву Ра­кић се, ме­ђу­тим, др­жао не хро­но­ло­шког, већ се­ман­тич­ког кри­те­ри­ју­ма рас­по­ре­ђи­ва­ња. По том ме­ри­лу, на пр­во ме­сто дошла је пе­сма „Бо­жур“; иза ње усле­ди­ле су: „Си­мо­ни­да“, „На Га­зи-Ме­ста­ну“, „На­сле­ђе“, „Је­фи­ми­ја“, „На­пу­ште­на цр­ква“ и, у епи­ло­шкој функ­ци­ји, „Ми­на­ре“.

Та­квим пре­ра­спо­ре­дом пе­са­ма њи­хо­ва зна­чењ­ска те­жи­шта при­ми­ла су, с јед­не стра­не, до­да­тан оп­шти сми­сао, а с дру­ге – офор­ми­ла још и над­ре­ђе­но сим­бо­лич­ко је­згро,  садржано упра­во у пе­сми „На­сле­ђе“, по­зи­ци­о­ни­са­ној у сам цен­тар ци­клу­са.

Ни­је те­шко вас­по­ста­ви­ти оп­ште ду­хов­но зна­че­ње и дру­штве­но-исто­риј­ски сми­сао Ра­ки­ће­вих ро­до­љу­би­вих сти­хо­ва:

Пе­сни­ку се нај­пре по­ка­зу­је ко­сов­ско ми­на­ре, бе­ло из­над цр­них ку­ћа, сим­бол Осман­ско­га цар­ства, тур­ске вла­сти.

Тмур­но рас­по­ло­же­ње и бол што су га, та­ко, за­хва­ти­ли при сту­па­њу на ко­сов­ско тле, у три­ма по­то­њим пе­сма­ма за­ме­њу­ју – сти­хи­јом јед­не но­ве и моћ­не, у исто вре­ме еп­ске и су­бјек­тив­не, са­мо­по­сма­трач­ке има­ги­на­ци­је и ре­чи­то­сти ка­кву срп­ско ро­до­љу­би­во пе­сни­штво до­тад ни­је има­ло ни по­зна­ва­ло – сли­ке кр­ва­вих бо­жу­ра, ју­ри­ша сил­них оклоп­ни­ка, че­та ко­је на бој­ном по­љу па­да­ју јед­на за дру­гом.

За­тим му се у ви­зи­ји ја­вља Ар­на­у­тин ко­ји бо­де очи кра­љи­ци Си­мо­ни­ди на фре­сци, па мо­на­хи­ња Је­фи­ми­ја ка­ко пла­че над срп­ским пле­ме­ном „ко­је об­у­хва­та та­ма“, док „све­тло­сти не­ма на ви­ди­ку це­лом“.

За­пе­ва­ње и плач Ста­ре Цр­не Го­спе пре­но­си се, он­да, на ста­ру ико­ну у на­пу­ште­ној цр­кви,[4] на ко­јој, „оча­јан и стра­шан, Хри­стос ру­ке ши­ри, / Веч­но че­ка­ју­ћи па­ству, ко­је не­ма“.

У пе­сми На­сле­ђе, по­след­њој по на­стан­ку, до­га­ђа се, ме­ђу­тим, пре­о­крет – мит и пре­да­ње по­ста­ју ак­ти­ван чи­ни­лац исто­ри­је и пе­сни­ко­ве са­да­шњо­сти: чин иден­ти­фи­ка­ци­је
лир­ског су­бјек­та оства­ру­је се у ди­мен­зи­ји ко­ја вре­мен­ске по­јав­но­сти до­жи­вља­ја све­на­род­не стра­дал­нич­ке по­ве­сти (ре­ла­ци­ја: не­кад–сад, у пре­и­ме­но­ва­ној атри­бу­ци­ји:
сјај–та­ма, мит–кул­ту­ра) бри­ше као нео­н­то­ло­шки из­раз би­ћа, што зна­чи да ет­нич­ка од­ре­ђе­ност пре­ра­ста у ге­не­рич­ку пред­о­дре­ђе­ност, за­мр­ла ко­лек­тив­на свест у про­бу­ђе­ну
на­ци­о­нал­ну са­мо­свест и спрем­ност да се иза­зов про­шло­сти при­хва­ти као од­го­вор­ност за бу­дућ­ност.

Нај­бо­ље се то ви­ди у за­вр­шним стро­фа­ма На­сле­ђа:

Ја осећам ипак, испод свежих грана

И калем нових, да, ко некад јака,

У корену старомструји снажна храна,

Неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу,

А преда ме стају редом преци моји,

Мученици стари, и јунаци који 

Умираху ћутке на страшноме кољу.

С Ра­ки­ће­вим ко­сов­ским пе­сма­ма жи­ве­ло је и њи­ма се на­па­ја­ло све Срп­ство, не са­мо Ста­ра Ср­би­ја, ма­да она нај­ви­ше. Је­дан са­вре­ме­ник, Алек­сан­дар Ар­на­у­то­вић, за­бе­ле­жи­ће ка­ко је с Ра­ки­ћем це­ло јед­но по­ко­ље­ње гле­да­ло сим­бо­лич­но цр­ве­ни бо­жур, ту­го­ва­ло за Си­мо­ни­ди­ним очи­ма,[5] за­кли­ња­ло се над за­ве­том Га­зи-Ме­ста­на, кр­сти­ло се пред очај­ним и стра­шним Хри­стом На­пу­ште­не цр­кве, слу­ша­ло глас Ста­ре Цр­не Го­спе, сне­ва­ло о сло­бо­ди и ста­рој сла­ви...

Скер­лић је ове Ра­ки­ће­ве пе­сме на­звао ду­бо­ки­ма, на­гла­ша­ва­ју­ћи при том да „све­сну, ра­зум­ну љу­бав пре­ма сво­ме на­ро­ду ни­ко ни­је бо­ље из­ра­зио но Ра­кић, у пе­сми ’На Га­зи-Ме­ста­ну’“.

Уоп­ште, не­ма ме­ђу Ра­ки­ће­вим ро­до­љу­би­вим пе­сма­ма оства­ре­ња ко­је се по сво­ме со­ци­јал­ном зна­че­њу и не­по­сред­ном ути­ца­ју мо­же упо­ре­ди­ти са га­зи­ме­стан­ским сти­хо­ви­ма. Иси­до­ра Се­ку­лић озна­чу­је их као сиг­на­ле и пе­ча­те: „Ка­да се на­ве­де: Ја ћу да­ти жи­вот, [о­таџ­би­но мо­ја, /] Зна­ју­ћи шта да­јем и за­што га да­јем, он­да сви ви­ди­мо ка­мен ме­ђаш на пре­ло­му исто­риј­ских вре­ме­на пи­је­монт­ске Ср­би­је.“

Ло­зин­ка по­ко­ље­ња, пе­сма-по­ру­ка, На Га­зи-Ме­ста­ну мо­гла је де­ло­ва­ти та­ко осве­шћу­ју­ће не за­то што је то пе­сма ко­ја па­ра­зит­ски жи­ви од ко­сов­ског ми­та, већ сто­га што она тај мит ожи­вља­ва и пре­о­бра­жа­ва (Ни­ко­ла Ко­ље­вић) – уз­ди­жу­ћи га исто­вре­ме­но, по­сред­ством јед­не су­ге­стив­не и сли­ко­ви­те, са­мо Ра­ки­ћу свој­стве­не пе­снич­ке ре­то­рич­но­сти, на ви­си­не про­ро­чан­ства ко­је, са­мим тим што се ја­вља као из­раз је­дин­ства Ра­ки­ће­вог дру­штве­но­га и ду­хов­но­га би­ћа, под­ра­зу­ме­ва крај­ње до­след­но по­сту­па­ње у жи­во­ту, без­у­сло­ван из­бор – лич­но прег­ну­ће, ин­ди­ви­ду­ал­ни чин.

 [Из: Српски песник: Милан Ракић и Косово (2006), Фондација Група север, Нови Сад ⁴2022,стр. 198–203.]