Мрамор, сребро и звезде Анице Савић Ребац

МРА­МОР, СРЕ­БРО И ЗВЕ­ЗДЕ АНИ­ЦЕ СА­ВИЋ-РЕ­БАЦ

1.

Ани­ца Са­вић-Ре­бац је са­свим по­себ­на по­ја­ва у срп­ској књи­жев­но­сти. Ни­ко ни пре ни по­сле ње ни­је та­ко пи­сао. Она је, ка­ко то ка­же Ми­о­драг Па­вло­вић у свом по­зна­том есе­ју ко­ји је у књи­зи Осам пе­сни­ка на­сло­вљен са­мо име­ном пе­сни­ки­ње, са­свим по­се­бан слу­чај. И њен жи­вот­ни пут је, има­ју­ћи у ви­ду та­да­шње со­ци­јал­не и дру­штве­не при­ли­ке, био по­се­бан. Сло­бо­до­ум­на, обра­зо­ва­на, да­ро­ви­та и од­луч­на, зра­чи­ла је сво­јом лич­но­шћу. То се још увек па­три­јар­хал­ној дру­штве­ној за­јед­ни­ци бaш и ни­је мно­го до­па­да­ло.

Ани­ца Са­вић (1892) је кћи но­во­сад­ског про­фе­со­ра, по­зна­тог пи­сца, пр­вог пре­во­ди­о­ца Ге­те­о­вог Фа­у­ста, уред­ни­ка Ле­то­пи­са Ма­ти­це срп­ске и се­кре­та­ра Ма­ти­це, Ми­ла­на Са­ви­ћа. Ње­на мај­ка Ју­ли­ја­на Да­ви­до­вац би­ла је по­ре­клом Гр­ки­ња из углед­не но­во­сад­ске по­ро­ди­це. У ку­ћу Са­ви­ћа на­вра­ћа­ла је срп­ска ин­те­лек­ту­ал­на ели­та, па и све­стра­но обра­зо­ва­ни Ла­за Ко­стић ко­ме је Ани­ца би­ла ми­ље­ни­ца. По­ред оца је сте­кла из­у­зет­но обра­зо­ва­ње: већ као два­на­е­сто­го­ди­шња де­вој­чи­ца пре­во­ди­ла је са ви­ше је­зи­ка, а по­себ­но је им­пре­си­о­ни­ра­ло ње­но зна­ње кла­сич­ног грч­ког, што јој је ка­сни­је и од­ре­ди­ло суд­би­ну: по­ста­ла је зна­чај­ни­ји хе­ле­ни­ста не­го што је би­ла по­зна­та као пе­сни­ки­ња. Го­ди­не 1910. упи­са­ла је кла­сич­ну фи­ло­ло­ги­ју на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­чу. По­сле пр­вог свет­ског ра­та ди­пло­ми­ра­ла је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Го­ди­не 1921. го­ди­не уда­ла се за мла­до­бо­сан­ца Ха­са­на Реп­ца, чи­нов­ни­ка Ми­ни­стар­ства ве­ра Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Би­ла је то ле­ген­дар­на љу­бав. Књи­гу пе­са­ма Ве­че­ри на мо­ру об­ја­ви­ла је ре­ла­тив­но ка­сно: 1929. го­ди­не. Док­то­ри­ра­ла је 1932. го­ди­не на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду. По­сле дру­гог свет­ског ра­та по­ста­ла је ван­ред­ни про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Оста­ла је до кра­ја фи­ло­зоф и кла­си­чан фи­ло­лог. Три ме­се­ца по­сле Ха­са­но­ве смр­ти, 1953. го­ди­не, од­лу­чи­ла је да ни она ви­ше не жи­ви. Жи­вот без љу­ба­ви за њу ни­је имао сми­сла.

Ани­ца Са­вић-Ре­бац ни­је би­ла са­мо нај­о­бра­зо­ва­ни­ја же­на сво­га до­ба, већ је би­ла јед­на од нај­о­бра­зо­ва­ни­јих по­ја­ва у све­у­куп­ној срп­ској кул­ту­ри.

 2.

Ани­ца Са­вић је би­ла вун­дер­кинд. Ка­да јој је би­ло три­на­ест го­ди­на, 1905. го­ди­не, у Бран­ко­вом ко­лу је об­ја­вљен њен пре­вод јед­ног од­лом­ка Бај­ро­но­вог спе­ва Ман­фред. Усле­ди­ле су по­том ње­не мла­да­лач­ке дра­ме Ни­јо­ва, Ифи­ге­ни­ја и По­след­ња све­ште­ни­ца Па­ла­де Ати­не. Пр­ве пе­сме, Пан и Ре­не­санс, об­ја­ви­ла је 1906. го­ди­не, та­ко­ђе у Бран­ко­вом ко­лу. Ве­ли­ки сли­кар Урош Пре­дић, је­дан од кућ­них при­ја­те­ља, фа­сци­ни­ран ње­ним да­ром и та­лен­том, пра­тио је, као и Ла­за Ко­стић, све што Ани­ца ра­ди, али у јед­ном пи­сму ње­ном оцу, за­бри­нут, ка­же: „То је ису­ви­ше за јед­но де­теˮ.

Већ ти пр­ви, мла­да­лач­ки ра­до­ви на­го­ве­сти­ли су да ће у ње­ној по­е­зи­ји би­ти мно­го ан­тич­ких мо­ти­ва. О то­ме све­до­че и пе­сме из ње­не је­ди­не књи­ге Ве­че­ри на мо­ру: Мо­мен­ти из Оди­се­је, Хо­мер, Хо­ме­ру, Са­фиј­ска ода, Прак­си­те­лу. Али, и по­ред тих те­мат­ски са­свим од­ре­ђе­них пе­са­ма, сли­ке ан­тич­ког све­та ја­вља­ју се и у ни­зу дру­гих: као по­ре­ђе­ња или ви­зи­је дав­них, бли­ста­вих, мра­мор­них гра­до­ва што сто­је на­су­прот су­мор­ној са­вре­ме­но­сти. Та­квом иде­а­лу стре­ми ве­чи­то не­мир­на ду­ша, сим­бол но­ве пе­снич­ке осе­ћај­но­сти. Та­ко је, на при­мер, пе­сма Ре­не­сан­са за­пра­во ода иш­че­злом, чи­стом ан­тич­ком све­ту ко­ји се вра­ћа чо­ве­чан­ству:

Кроз те­шке око­ве ду­ше, кроз мо­на­шке зи­ди­не мрач­не,

Кроз не­тр­пе­љи­вост гро­зну, за­сле­пље­ност, не­зна­ње,

Про­би се опет Је­лин­ства зрак.

У по­ду­жој пе­сми Исти­не ан­тич­ки свет ста­ре Хе­ла­де из­диг­нут је, као је­дан од вр­хов­них прин­ци­па ле­по­те и исти­не, у ко­смос и пе­сни­ки­ња се у јед­ном сти­ху, и ег­зал­ти­ра­но и ре­зиг­ни­ра­но, пи­та:

Где ли су са­да ју­на­ци дав­них мит­ских вре­ме­на.

Хе­ла­да и је­лин­ство би­ли су ње­на оп­се­си­ја, сим­бо­ли му­дро­сти, умет­но­сти и чи­сто­те.

Но, ни­је са­мо Хе­ла­да би­ла у те­мат­ском ви­до­кру­гу Ани­це Са­вић-Ре­бац. Она је сво­ју ис­пи­ра­ци­ју на­ла­зи­ла и у пре­бо­га­тој лек­ти­ри на ра­зним је­зи­ци­ма, у тра­го­ви­ма ко­је су за со­бом, у европ­ској по­е­зи­ји, али и ње­ном чи­та­лач­ком ис­ку­ству, оста­ви­ли ве­ли­ки пе­сни­ци. Ње­не све­тле тач­ке у тој га­лак­си­ји би­ли су Са­фо, Жо­фре Ри­дел, Гви­до Ка­вал­кан­ти, Дан­те, Ге­те, Ше­ли. У не­ким од ових пе­са­ма пе­снич­ки пред­мет по­ста­је су­бјект ко­ји го­во­ри. Ани­ца Са­вић Ре­бац, на­и­ме, узи­ма обра­зи­ну пе­сни­ка о ко­ме пи­ше, пре­у­зи­ма ње­го­во пр­во ли­це и ем­па­тич­но се унев­ши у ње­го­ве мо­ти­ве ис­пи­су­је сво­ју ин­кан­та­ци­ју. Та­кве су пе­сме Jof­froy Ru­del и Пе­сма Гви­да Ка­вал­кан­ти­ја, као и Ге­те на Бре­не­ру. У тим пе­сма­ма су, по­ред још не­ко­ли­ко, и нај­леп­ши сти­хо­ви ко­је је на­пи­са­ла Ани­ца Са­вић Ре­бац. Те пе­сме су нај­до­те­ра­ни­је, њи­хо­ва фак­ту­ра је нај­кон­зи­стент­ни­ја.

Ме­ђу овим пе­сма­ма сво­јом ле­по­том и ете­рич­но­шћу осва­ја пе­сма Дан­те у Апе­ни­ну у ко­јој ду­ше дво­је пе­сни­ка ко­ји жи­ве у раз­ли­чи­тим вре­ме­ни­ма, Ани­чи­ну и Дан­те­о­ву, спа­ја са­мо мост од веч­но исте ме­се­чи­не, а по­том, ка­да ме­се­чев за­ла­зак тај спој до­ве­де у опа­сност, као но­ва ве­за, друк­чи­ји лук ко­ји ће спо­ји­ти те ду­ше из раз­ли­чи­тих епо­ха, ја­вља се, ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­на у сли­ку мо­ста, све­тлост пла­то­ни­стич­ке ми­сли у ко­ју ће се и пе­сни­ки­ња обу­ћи ка­да бу­де од­ла­зи­ла из ових про­сто­ра:

О, као веч­на оде­ћа све­тло­сна

Об­у­хва­ти­ће он­де мо­је би­ће

Она, што бе­ше ду­ша мо­јих ми­сли.

 Уз њу би рав­но­прав­но мо­гла ста­ја­ти и, сва ете­рич­на, То­скан­ска еле­ги­ја по­све­ће­на Ше­ли­ју.

Но, Ани­ца Са­вић-Ре­бац ни­је до­зво­ља­ва­ла да у ње­ној по­е­зи­ји пре­вла­да књи­шка, ин­те­лек­ту­ал­на ин­спи­ра­ци­ја. Бо­ри­ла се упор­но са са­мом со­бом не до­зво­ља­ва­ју­ћи да се ње­на по­е­зи­ја уда­љи од жи­во­та. У јед­ном пи­сму Ми­ла­ну Ка­ша­ни­ну пи­ше: Умет­ност не сме би­ти са­ма се­би ин­спи­ра­ци­ја. То од­у­зи­ма умет­ни­ку и умет­но­сти жи­вот­ну сна­гу. Ја сам то ис­ку­си­ла и сто­га раз­у­мем бар је­дан део ва­ше кри­зе.

Зве­зде, сре­бро, зла­то, ба­кар, да­љи­не, мо­ре, пу­чи­на, про­стран­ства ма­кро и ми­кро­ко­смо­са, не­ки су од екс­пре­си­о­ни­стич­ких ре­кви­зи­та ко­ји­ма се слу­жи Ани­ца Са­вић-Ре­бац у сво­јој је­ди­ној збир­ци пе­са­ма Ве­че­ри на мо­ру. Ње­на по­е­зи­ја има сва ва­жна екс­пре­си­о­ни­стич­ка обе­леж­ја. Чак и ка­да укруп­ње­ним ме­та­фо­ра­ма – у ко­ји­ма но­се­ћу уло­гу има­ју име­ни­це ко­ји­ма се озна­ча­ва­ју раз­ли­чи­ти об­ли­ци ве­ли­ких про­стран­ста­ва: бес­крај, не­бе­са, да­љи­не, ис­ток, за­пад, обла­ци, етир – пред­ста­вља сво­је ви­зи­је, или ка­да јар­ким бо­ја­ма до­ча­ра­ва ме­ди­те­ран­ске, алп­ске или нор­диј­ске пеј­за­же, али по­нај­ви­ше оне из сре­до­зе­мља, она то чи­ни да би у њих сме­сти­ла тре­нут­ке сво­је ин­ти­ме. Та ње­на ин­ти­ма, ње­но ја, ни­је си­ту­и­ра­но ни у ка­кав со­ци­јал­ни оквир. Ме­сто где лир­ско ја оби­та­ва и по­ста­вља пи­та­ња о сми­слу по­сто­ја­ња и о су­шти­ни жи­во­та – злу и до­бром, ле­пом и ру­жном, љу­ба­ви и смр­ти – или је ка­кав ме­ди­те­ран­ски пеј­заж, или је то ко­смич­ко без­мер­је. А и тај по­сту­пак је свој­ствен екс­пре­си­о­ни­зму. Мо­жда нај­свој­стве­ни­ји. Чак и њен со­нет Ро­мео и Ју­ли­ја, ко­ји спа­да у оне нај­леп­ше пе­сме, ис­пи­сан је екс­пре­си­о­ни­стич­ким ре­кви­зи­та­ри­ју­мом: љу­бав дво­је мла­дих по­ре­ди се са пла­ме­ним мо­рем, а чи­та­во не­бо је све­де­но на ру­жу (обр­ну­ти прин­цип: ума­ње­ње ма­кро­ко­смо­са у ми­кро­ко­смос) у ко­јој су они две зве­зде, ју­тар­ња и ве­чер­ња, што се спа­ја­ју...

Иако је би­ла при­јем­чи­ва за раз­не ути­ца­је, пре све­га фран­цу­ских пар­на­со­ва­ца и сим­бо­ли­ста, а од на­ших пе­сни­ка Ла­зе Ко­сти­ћа, Ани­ца Са­вић Ре­бац је, и по­ред  не­до­ста­та­ка у ње­ном пе­снич­ком за­на­ту ко­ји су не­спор­ни, зна­чај­на екс­пре­си­о­ни­стич­ка пе­сни­ки­ња. Она је још у мла­дим да­ни­ма пе­сни­ки­ња сво­га вре­ме­на ко­ја се за­ла­же за но­ве фор­ме: она, на­и­ме, вр­ло са­мо­у­ве­ре­но уво­ди у по­е­зи­ју код нас ве­о­ма ма­ло ко­ри­шће­ни сло­бод­ни стих. У свом мла­да­лач­ком есе­ју о ве­ли­ком бел­гиј­ском пе­сни­ку фран­цу­ског из­ра­за Еми­лу Вер­ха­ре­ну, об­ја­вље­ном у Бран­ко­вом ко­лу 1909. го­ди­не, она пи­ше: Сло­бод­ни стих је био пра­ва по­тре­ба но­вог до­ба. Ње­не број­не те­ме је­су кла­си­ци­стич­ке, али све што је на­пи­са­ла има не­сум­њи­ве од­ли­ке екс­пре­си­о­ни­стич­ке по­е­ти­ке, а то, сем у не­ким спо­ра­дич­ним слу­ча­је­ви­ма (Све­тла­на Слап­шак), ни­је до­вољ­но при­ме­ће­но. Мо­жда је до­шло вре­ме да се ова пе­сни­ки­ња чи­та по­но­во и друк­чи­је.

Бра­ти­слав Р. Ми­ла­но­вић

(текст преузет из књиге Најлепше песме Анице Савић Ребац, Ариадна, Параћин, 2010, стр. 5-8)